Моја башта, моја слобода

Врт у сак­си­ји? Што да не? Све­же по­вр­ће из соп­стве­не про­из­вод­ње при­ви­ле­ги­ја је ко­ју ба­шта пру­жа, па чак и ка­да је ми­ни­ја­тур­на на бал­ко­ну, про­зо­ру, из­ме­ђу со­ли­те­ра, на пе­ри­фе­ри­ји... Став „мо­ја ба­шти­ца, мо­ја сло­бо­ди­ца” ује­ди­њу­је око осам­сто ми­ли­о­на град­ских ста­нов­ни­ка ши­ром пла­не­те, ко­ји укуп­но про­из­во­де око 15 од­сто свет­ске хра­не.

Раз­ли­чи­ти су мо­ти­ви за по­ди­за­ње ур­ба­них ба­шта. Ре­ци­мо, се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка у Бронк­су, озло­гла­ше­ној град­ској че­твр­ти Њу­јор­ка, отпочелo је пре­тва­ра­ње ле­ди­не, за­тр­па­не сме­ћем, у ба­ште и воћ­ња­ке. Ни­је то био по­вра­так при­ро­ди, већ је­дан од на­чи­на да се сма­њи сто­па кри­ми­на­ла, да се де­ца и мла­ди упо­сле и та­ко скло­не с ули­це. За­јед­но с уре­ђе­њем про­сто­ра ра­сла је вред­ност ста­но­ва у квар­ту. Ов­де су со­ци­јал­ни аспект и обу­ка има­ли ва­жни­ју уло­гу од са­ме по­тре­бе за про­из­вод­њом хра­не. Ба­шта до ба­ште пре­ли­ле су се и на дру­ге де­ло­ве нај­мно­го­људ­ни­јег гра­да Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва. Де­ца су кре­ну­ла да уче, сту­ди­ра­ју и да­нас су ур­ба­ни фар­ме­ри ко­ји снаб­де­ва­ју град све­жим по­вр­ћем.

Град­ске ба­ште су од­го­вор и на пи­та­ње ка­ко је Ку­ба пре­жи­ве­ла кри­зу де­ве­де­се­тих го­ди­на. Тај­на успе­ха ку­бан­ских ба­што­ва­на је у ре­дов­ном до­да­ва­њу ком­по­ста, ода­би­ру сор­ти, ме­шо­ви­том га­је­њу ви­ше вр­ста, сме­ни усе­ва, би­о­ло­шкој кон­тро­ли ште­то­чи­на и на­вод­ња­ва­њу кап по кап.

Иде­ја о ур­ба­ним, дру­штве­ним, за­јед­нич­ким вр­то­ви­ма с Ку­бе пре­не­ла се и у глав­ни град Не­мач­ке. У ле­то 2009. го­ди­не на за­пу­ште­ном де­лу град­ског зе­мљи­шта у Кројц­бер­гу ни­кло је, за­хва­љу­ју­ћи не­про­фит­ној ор­га­ни­за­ци­ји „Зе­ле­ни но­ма­ди”, „Прин­це­зи­но дво­ри­ште”.

Ви­зи­ја „Зе­ле­них но­ма­да” во­ди ка иде­ји да се сва­ки рас­по­ло­жи­ви про­стор у ве­ли­ким гра­до­ви­ма ис­ко­ри­сти за про­из­вод­њу све­же и здра­ве хра­не. Та­ко љу­ди мо­гу да ра­де за­јед­но, опу­шта­ју се, ко­му­ни­ци­ра­ју и ужи­ва­ју у по­вр­ћу ло­кал­не про­из­вод­ње. Ко­нач­ни ре­зул­тат је: ве­ћи би­о­ди­вер­зи­тет, ма­ње смо­га, бо­ља ми­кро­кли­ма, при­јат­но ме­сто за жи­вот. Ов­де тре­ба до­да­ти да ду­го­роч­но стра­те­шки гле­да­но, по­ред упо­треб­не вред­но­сти и не­го­ва­ња зе­ле­них по­вр­ши­на, град­ске ба­ште сни­жа­ва­ју тран­спорт­не и тро­шко­ве скла­ди­ште­ња, еми­си­ју штет­них га­со­ва, за­ви­сност ста­нов­ни­штва од це­не наф­те и тр­го­вач­ког ло­би­ја.

По­себ­но за­ни­мљив је при­мер Ру­си­је, ко­ја је пре, то­ком и по­сле со­вјет­ске ере оста­ла пре­по­зна­тљи­ва по тра­ди­ци­ји град­ских има­ња, би­ло да је реч о ба­шта­ма уну­тар гра­до­ва или оби­ча­ју да нај­ве­ћи део град­ског ста­нов­ни­штва од­мор про­во­ди у ви­кен­ди­ца­ма с окућ­ни­цом, по­пу­лар­ним да­ча­ма. О то­ме су пи­са­ли и аме­рич­ки ли­сто­ви („Бо­вин” и „Про ли­бер­ти ”), ко­ји с ус­хи­ће­њем, па и еуфо­ри­јом пред­ста­вља­ју ру­ски мо­дел га­је­ња хра­не – у соп­стве­ном дво­ри­шту уз под­сти­ца­је др­жа­ве. „Мо­дел да­на­шње ру­ске по­љо­при­вре­де цве­та кроз ми­ли­о­не ма­лих има­ња у по­ро­дич­ном вла­сни­штву ко­ја се ру­ко­во­де прин­ци­пи­ма ор­ган­ске по­љо­при­вре­де”, за­кљу­чу­ју аме­рич­ки но­ви­на­ри.

Те­ра­пе­ут­ски ефе­кат

– У по­след­њих не­ко­ли­ко ме­се­ци по­се­ти­ла сам не­ко­ли­ко зе­ма­ља у Евро­пи и сву­да сам за­па­зи­ла ор­га­ни­зо­ва­не си­сте­ме ур­ба­ног ба­што­ван­ства. То су углав­ном за­јед­ни­це ко­је на ини­ци­ја­ти­ву гра­ђа­на по­др­жи град­ска упра­ва про­сто­ром, ин­фра­струк­ту­ром и опре­мом за не­ку сим­бо­лич­ну го­ди­шњу рен­ту. За­јед­ни­це ур­ба­ног ба­што­ван­ства ве­о­ма су ва­жне и као оазе спе­ци­фич­ног еко­си­сте­ма у гра­до­ви­ма ко­ји све ви­ше па­те због за­га­ђе­ња ра­зних вр­ста, а на­у­штрб оп­стан­ка биљ­ног и жи­во­тињ­ског све­та. По­ред то­га, по­себ­но су ва­жне као ме­сто оку­пља­ња љу­ди јер је и не­до­ста­так ква­ли­тет­них со­ци­јал­них од­но­са и ем­па­ти­је јед­но од опа­сних „за­га­ђе­ња” мо­дер­ног вре­ме­на – ка­же Но­во­са­ђан­ка Мај­да Адле­шић, ди­зај­нер­ка вр­то­ва, идеј­ни тво­рац кон­цеп­та „Ба­што­ло­ги­ја”, до­да­ју­ћи да ор­га­ни­зо­ва­ну ур­ба­ну ба­шту ка­кву на при­мер има Љу­бља­на град Но­ви Сад још ни­је фор­ми­рао.

– Ба­што­ван­ство има те­ра­пе­ут­ски ефе­кат, то је фи­зич­ка ак­тив­ност ко­ја ни­је пре­те­ра­но зах­тев­на, та­ко да је по­год­на за све уз­ра­сте. Из­у­зет­но је кре­а­ти­ван по­сао, иде­а­лан за сва­ког ко во­ли при­ро­ду, екс­пе­ри­мент, спре­ман да во­ди бри­гу о не­че­му и во­ли да ви­ди ре­ла­тив­но бр­зо пло­до­ве сво­га ра­да, у пра­вом сми­слу те ре­чи. Има та­ко­ђе из­у­зе­тан ути­цај на по­ве­зи­ва­ње, ка­ко чла­но­ва по­ро­ди­це ме­ђу­соб­но, та­ко и у за­јед­ни­ци. Про­из­ве­де­на хра­на је ва­жан ре­зул­тат. За­то је иде­ја ур­ба­них ба­шти, по­себ­но при ве­ли­ким гра­до­ви­ма, за­жи­ве­ла – при­ме­ћу­је Адле­ши­ће­ва, ко­ја се у окви­ру „Ба­што­ло­ги­је” ба­ви обу­ком за­ин­те­ре­со­ва­них у њи­хо­вом вр­ту, ком­па­ниј­ском или при­па­да­ју­ћем не­кој стам­бе­ној згра­ди, уз фор­ми­ра­ње ба­ште. По­се­бан сег­мент је рад с де­цом и по­ди­за­ње по­врт­ња­ка у основ­ним шко­ла­ма.

– „Ба­што­ло­ги­ја” је кон­цепт одр­жи­вог ба­што­ван­ства без от­па­да, ко­ли­ко је то мо­гу­ће. То зна­чи да се пре све­га от­пад из ку­хи­ње и са­ме про­из­вод­ње ком­по­сти­ра и та­ко вра­ћа у ба­ште. Се­тву и сад­њу оба­вља­мо у све­му што би као од­ба­че­на ам­ба­ла­жа за­вр­ши­ло у кан­ти за сме­ће. Тре­нут­но кон­ци­пи­рам иде­ју хран­љи­ве сак­си­је ко­јом бих ре­ши­ла ви­ше ко­ра­ка и по­тре­ба про­из­вод­ње. Не об­ра­ђу­је­мо ме­ха­нич­ки ба­шти­це, већ са­мо уз ком­по­сти­ра­ње и мал­чи­ра­ње по­бољ­ша­ва­мо струк­ту­ру и ква­ли­тет. Малч до­би­ја­мо та­ко­ђе из ре­сур­са ра­да, оре­зи­ва­њем др­ве­ћа и ши­бља. С об­зи­ром на то да се ба­ви­мо и одр­жа­ва­њем зе­ле­ни­ла у вр­то­ви­ма, јед­ну ко­ли­чи­ну не­чи­јег зе­ле­ног от­па­да пре­у­сме­ра­ва­мо и уме­сто од­но­ше­ња на де­по­ни­ју ком­по­сти­ра­мо или пра­ви­мо малч. За­ли­ва­мо во­дом из бу­на­ра ко­ли­ко је нео­п­ход­но,  јер биљ­ке с ова­квим трет­ма­ном се ма­ње и за­ли­ва­ју – ка­же Мај­да Адле­шић.

Ба­што­ва­ни на де­до­ви­ни

Ви­ше од 47.000 ба­што­ва­на из ре­ги­о­на оку­пи­ло се, ра­ди раз­ме­не ис­ку­ства, на феј­сбук стра­ни­ци „Ма­ла ба­шта у сла­ми” ко­ју су пре осам го­ди­на по­кре­ну­ли ин­же­ње­ри за ме­ха­ни­за­ци­је Или­ја Ара­ли­ца и Алек­сан­дар Ло­ли­ца Јо­ва­но­вић.

– Ово је ин­тер­на­ци­о­нал­на гру­па, чла­но­ви су из Ср­би­је, БиХ, Хр­ват­ске, Сло­ве­ни­је, Ма­ке­до­ни­је, Цр­не Го­ре. Ра­сте же­ља код љу­ди да има­ју свој врт, па нам се не­дељ­но при­дру­жи од 200 до 300 љу­ди. Мно­ги­ма је оста­ла де­до­ви­на, да про­да­ју не ис­пла­ти се, па би да об­ра­ђу­ју зе­мљу. Има до­ста са­ња­ра, ко­ји би да оду из гра­да, па пра­те ис­ку­ства дру­гих. Гру­па сви­ма омо­гу­ћа­ва да пи­та­ју, да тра­же по­моћ, да по­ка­жу шта и ка­ко ра­де – ка­же Ара­ли­ца чи­ја је ба­шта на ба­ла­ма сла­ме, пр­ва те вр­сте у Евро­пи, 2015. го­ди­не по­бу­ди­ла ве­ли­ко ин­те­ре­со­ва­ње. По ре­чи­ма овог по­љо­при­вред­ног струч­ња­ка са­ма об­ра­да зе­мљи­шта ни­је то­ли­ко бит­на, ва­жно је да се зе­мља обо­га­ти ор­ган­ском ма­те­ри­јом – ху­му­сом ко­га је све ма­ње.

Го­то­во ни­ко од мно­го­број­них ур­ба­них ба­што­ва­на, ко­ји су се од­лу­чи­ли за га­је­ње во­ћа, по­вр­ћа, ле­ко­ви­тог и аро­ма­тич­ног би­ља, ни­је на­вео фи­нан­сиј­ски мо­ме­нат као пр­ви мо­тив за по­се­до­ва­ње сво­је ба­ште. Не­ки су чак из­ја­ви­ли да не са­мо што не­ма­ју ни­ка­кве фи­нан­сиј­ске ко­ри­сти, већ им је врт у том сми­слу и тро­шак (по­треб­но је ку­пи­ти ор­ган­ско ђу­бри­во, се­ме, алат).

– Ур­ба­но ба­што­ван­ство је, у на­шим усло­ви­ма, хо­би ко­ји ба­што­ва­ни­ма до­но­си за­до­вољ­ство, али не и за­ра­ду. Ме­ђу­тим, то је уно­сан по­сао за про­из­во­ђа­че сад­ног ма­те­ри­ја­ла и свих дру­гих по­треп­шти­на по­чев од ђу­бри­ва, хра­њи­вих суп­стра­та, по­пут тре­се­та или гли­сте­ња­ка, ала­та... На тр­жи­шту по­сто­ји це­ла па­ле­та про­из­во­да на­ме­ње­них вр­тла­ри­ма као што су ру­ка­ви­це, мо­ти­ке, сак­си­је, сред­ста­ва за за­шти­ту – ка­же про­фе­сор др Сла­вен Про­да­но­вић с По­љо­при­вред­ног фа­кул­те­та у Зе­му­ну.

Ба­што­ван­лук опу­шта и осло­ба­ђа од стре­са

За­ни­мљи­во је да у град­ској бо­та­нич­кој ба­шти, по­ред све ње­не рас­ко­ши, не осе­ћа­мо ту вр­сту ис­пу­ње­но­сти и сре­ће као у вла­сти­том вр­ту. Раз­лог је, по ми­шље­њу пси­хо­те­ра­пе­у­та, у из­о­стан­ку уза­јам­ног де­ло­ва­ња као ну­жно­сти те­ра­пиј­ског про­це­са: чо­век је и не­го­ва­тељ (док ра­ди у вр­ту) и не­го­ва­ни (док ужи­ва у ми­ри­си­ма, бо­ја­ма, пло­до­ви­ма).

И док мла­ди рад у ба­шти до­жи­вља­ва­ју као вид ре­кре­а­ци­је, фи­зич­ке ак­тив­но­сти, за ста­ри­је ба­што­ва­не то је и вид пси­хич­ке ре­кре­а­ци­је, бор­ба про­тив уса­мље­но­сти. Од­ла­зак у пен­зи­ју ве­ли­ка је пре­крет­ни­ца у жи­во­ту, та­ко да се не­ки опре­де­љу­ју да ра­дом у вр­ту ис­пу­не но­во­сте­че­но сло­бод­но вре­ме. До­дат­ни аспект пси­хич­ке ре­лак­са­ци­је је рас­те­ре­ће­ње од ур­ба­ног стре­са. Врт је ме­сто где љу­ди до­ла­зе да се од­мо­ре на­кон на­пор­ног да­на на по­слу.

Игра је за­пра­во мо­то це­ле при­че око „ба­ште у сак­си­ји” да ужи­ва­мо, ис­тра­жу­је­мо и ра­ду­је­мо се сва­ком ли­сти­ћу, а он­да вре­ме­ном, по­пут ђа­ка пр­ва­ка, ра­сте­мо до озбиљ­ни­јих по­ду­хва­та.

Ускла­ди­ти ме­сто и по­тре­бу биљ­ке за све­тло­шћу

Те­ра­са или про­зор­ска да­ска пра­ви су иза­зов за ур­ба­не ба­што­ва­не. Пре не­го што поч­не­те са за­сни­ва­њем ми­ни-по­врт­ња­ка на те­ра­си, про­зо­ру, нео­п­ход­но је до­бро про­у­чи­ти по­тре­бе за све­тло­шћу за сва­ку вр­сту ко­ју же­ли­те да по­са­ди­те. Бал­кон ко­ји је ду­жи део да­на у сен­ци ни­је по­го­дан за га­је­ње ве­ћи­не по­вр­тар­ских кул­ту­ра: па­ра­дај­за, па­тли­џа­на, па­при­ке, ти­кви­ца, лу­бе­ни­ца, кра­ста­ва­ца... У том слу­ча­ју тре­ба се опре­де­ли­ти за ли­сна­то по­вр­ће, по­пут ру­ко­ле, ке­ља, зе­ле­не са­ла­те и спа­на­ћа, јер им је нео­п­ход­но од три до че­ти­ри са­та днев­не из­ло­же­но­сти сун­цу, а мно­гим вр­ста­ма за­чин­ског би­ља ми­ни­мум три са­та.

Ина­че у ми­ни-ба­шти не­ма огра­ни­че­ња, мо­гу се га­ји­ти прак­тич­но све вр­сте по­вр­ћа, па чак и лу­бе­ни­ца, на­рав­но од­го­ва­ра­ју­ћи хи­брид.

По­вр­ће у сак­си­ји

По­вр­ће се га­ји у сак­си­ји исто као и на отво­ре­ном, с тим што се мо­ра обра­ти­ти ве­ћа па­жња на при­хра­њи­ва­ње и за­ли­ва­ње. Бо­ра­ни­ја је јед­но­став­на биљ­ка за уз­гој и иде­ал­на је за пр­ве ко­ра­ке у ба­што­ван­ству. Те­жи део је утвр­ди­ти да ли је се­ме ко­је има­те ни­ске, чу­ча­ве или ви­со­ке сор­те. Ако је у пи­та­њу ни­ска бо­ра­ни­ја, је­ди­но што тре­ба је­сте да је за­са­ди­те на око је­дан и по цм ду­би­не и до­бро је за­ли­ва­те. Код ви­со­ке бо­ра­ни­је по­треб­но је да до­да­те пот­по­ру ка­ко би ра­сла ус­прав­но. Бо­ра­ни­ја ни­че око 45 да­на на­кон што сте је по­се­ја­ли. Кра­ста­вац или ти­кви­це та­ко­ђе су јед­но­став­ни за сад­њу, а да се убе­ру мо­гу већ на­кон 60 да­на.

Нај­ра­ни­ји тер­мин да се па­ра­дајз по­са­ди је крај апри­ла. За по­че­так је нај­бо­ље узе­ти го­тов ра­сад. Че­ри мно­ги хва­ле као пра­ви из­бор. Па­при­ка се та­ко­ђе на те­ра­си мо­же са­ди­ти већ кра­јем апри­ла и то го­тов ра­сад. Ве­ћи­на већ има ис­ку­ство с ма­лим, љу­тим ко­је су се из­бо­ри­ле за ме­сто на бал­ко­ну ме­ђу укра­сним би­љем, али су ле­пе и ши­ље, ај­вар­ке, сом­бор­ке.

Пра­вил­ном при­пре­мом зе­мљи­шта, ко­ме су до­да­те од­го­ва­ра­ју­ће хран­љи­ве ма­те­ри­је као и на­кнад­ним ђу­бре­њем, биљ­ка­ма се омо­гу­ћа­ва раст и раз­вој, цве­та­ње и пло­до­но­ше­ње што олак­ша­ва и бор­бу с бо­ле­сти­ма и ште­то­чи­на­ма јер има­мо здра­ве и от­пор­не биљ­ке.

Са 350 до 400 ква­драт­них ме­та­ра це­ла по­ро­ди­ца мо­же се хра­ни­ти уку­сним по­вр­ћем.

Град­ска ба­шта

Жи­ви­те у згра­ди, без усло­ва да уз­га­ја­те би­ло шта, а во­ле­ли би­сте да се ба­ви­те ба­што­ван­ством, мо­же­те да се ор­га­ни­зу­је­те с ком­ши­ја­ма у кра­ју и да за­тра­жи­те од оп­шти­не да вам усту­пи не­ки део зе­мље и ту на­пра­ви­те град­ску ба­шту где ће­те с оста­ли­ма де­ли­ти пар­це­ле. Сва­ки град има јав­ни про­стор ко­ји се мо­же ко­ри­сти­ти као за­јед­нич­ко до­бро или ис­пар­це­ли­са­ти у вр­то­ве ко­ји се да­ју у кон­це­си­ју.