Искључите мегафон у глави
У своју „књигу брига” током недеље увек у исто време запишите шта вас највише мучи, викендом то анализирајте и открићете који проблеми су пренадувани, а с којима морате да се суочите
Како се изборити с бригама и негативним мислима у глави које се роје и када се заврши један посао и када човек остане сам са собом, питање је с којим се среће сваки човек.
Прекидач којим бисмо искључили овај „мегафон” у својој глави и упловили у спокој не постоји. Ипак, још су грчки филозофи стоици, саветујући људе како да одагнају бриге, говорили да је најважније да одвојите ствари на које можете да утичете од оних на које немате никакав утицај. Две хиљаде година касније амерички теолог Рајнхолд Нибур то је уобличио у став: Бог ми је дао спокој да прихватим оно што не могу да променим и разум да препознам разлику.
Не игноришите, него бележите
Стратегију којом се бриге могу одагнати, бар на неко време, нуди Швајцарац Ролф Добели (57). Он је у књизи „Уметност доброг живота” (издање „Контраст”, превод Јелена Анђеловска) у 52 кратка поглавља описао својеврсне „алате” за размишљање и доношење бољих одлука. Добели, истина, није психолог, већ је по образовању економиста и предузетник, с докторатом из филозофије, али његове књиге достижу огромну популарност широм света. Да објасни своју животну идеологију често у помоћ позива филозофе, још чешће цитира милијардере, инвеститоре, бизнисмене Ворена Бафета и Чарлија Мангера.
Као начин да се изборите с бригама, Добели прво предлаже да отворите свеску и насловите је „Моја велика књига брига”. Затим треба да одредите фиксних десет минута времена свакога дана када ћете на папиру бележити све своје бриге. Он констатује и да је „небитно колико је то смислено, идиотски или нејасно” и тврди да једном када то урадите остатак дана ће бити релативно безбрижан. Мозак ће „знати” да његове бриге нису игнорисане, него забележене. Препорука је да се за сваки дан бриге запишу на новој страни, а да се, рецимо, током викенда прочитају белешке из претходне недеље. Добели тврди да ће аутор бележака схватити да га прогони увек иста група брига:
„Када приметите да снажно нагињете било чему, најбољи план је да увек мислите о томе, чак и више него што бисте иначе, док се најзад та морбидна фасцинација не излиже. Замислите најгоре могуће последице и натерајте себе да мислите мимо њих. Открићете да је већина тих брига пренадувана. Остало су праве опасности, с њима се морамо суочити.”
За полисе осигурања он тврди да су невероватан изум, елегантан начин да се убију бриге. Њихова права вредност није новчана исплативост када постоји проблем, већ смањена анксиозност пре тога.
И на крају фокусирани, испуњавајући рад је најбоља терапија против брига, бољи од медитације.
Необичан „рецепт” за боље сналажење у животу је, по Добелију, и да се каже довиђења култури флексибилности. Она човека чини несрећним и уморним, удаљава га од циљева. Уместо тога савет је да себе бескомпромисно вежете за своје завете. Лакше је држати се својих завета сто посто времена, него 99 одсто.
Наравно, аутор упозорава да посвећеност заветима и безусловним принципима није лако одржати, али да уколико у томе истрајете, људи ће вас на крају оставити на миру. Он даје пример Ворена Бафета, инвеститора и милијардера, који из принципа одбија да преговара. Свако ко жели да му прода компанију има на располагању само један покушај, може дати само једну понуду. Бафет ће купити компанију по цени која се предлаже или је уопште неће купити. Не је заиста не и свима је то јасно. Бафет је задобио репутацију нефлексибилности, али је себе поштедео губљења времена на ценкање. Добели тврди да флексибилност није предност, већ замка. Да ово докаже служи се и примером из историје: када се Кортес, шпански освајач, домогао обала Мексика и прогласио то шпанском колонијом и себе за гувернера, уништио је свој брод и тиме спречио дезертирање својих људи.
Добар пример је и из модерног доба: Клејтон Кристенсен, професор на Харварду и један од најзначајнијих експерата у области менаџмента, познат до бестселеру „Иноваторова дилема”, иначе посвећен мормон, води живот према својим заветима. У младости видео је многе менаџере како се жртвују током прве фазе за каријеру, с објашњењем да то раде да би у другој половини каријере могли, финансијски независни, да се посвете својим породицама. До тада схвате да су се њихове породице или распале или да су деца одлетела из гнезда. Зато је Кристенсен обећао богу и себи да неће радити викендима и да ће вечерати с породицом током радне недеље. То је значило да понекад на посао иде у три ујутру.
Флексибилност је замка
Добели признаје да је када је први пут чуо за Кристенсенову стратегију сматрао да је такво понашање ирационално, тврдоглаво, неекономично. Питао се да ли заиста треба бити тако нефлексибилан и зашто не одлучити од случаја до случаја, јер понекад једноставно мора да се ради и викендом, али се то може, рецимо, надокнадити радећи мало мање понедељком или уторком. Швајцарац тврди да данас има другачију перспективу када се ради о важним питањима и да другачије гледа на флексибилност. Верује да стално доношење нових одлука поткопава снагу воље. Мозак, исцрпљен доношењем одлука, прибећи ће најудобнијој опцији која је врло често најгора могућа. Зато завети имају смисла. Од тренутка када се на нешто заветујеш не мораш да пролазиш кроз „за” и „против” сваки пут када се суочаваш с одлуком. Одлука је већ донета и чува енергију.
Други разлог има везе с репутацијом: шаље се порука да нема простора за преговоре.
