Помоћ деци је најдрагоценија

Динамичан посао у маркетингу и индустрији моде Ива Бабовић (37) из Београда, дизајнер по професији, заменила је оснивањем хуманитарне фондације при „Фешн компанији” и оригиналном идејом како да помогне социјално угроженим породицама с више деце. Признаје да се у ову мисију упустила да би имала више времена да се бави својом децом, а има их троје, али и да би помогла другим малишанима.

– Фондација је основана 2019. у јеку пандемије вируса корона. У почетку смо највише помагали здравству, односно докторима из „црвене зоне” и њиховој деци. Куповали смо оно што им треба да им бар мало ублажимо стрес кроз који су пролазили. Када је пандемија мало утихнула, окренули смо се деци, онако како смо и планирали када смо основали фондацију – каже на почетку разговора Ива Бабовић.

Најдража акција

И тренутно, као најдражу акцију издваја куповину хране породицама које имају више од двоје деце.

– Купујемо им храну у оближњем маркету. Дакле, они нам пошаљу колико троше током једног месеца и ми уплатимо новац тој продавници у којој они пазаре. Верујте, пуно сам мозгала који је најбољи начин да се помогне овим фамилијама. Тако сам им понудила да ми шаљу списак оног што желе да купе и износе које су заиста потрошили и фондација ће то платити. У просеку уплаћујемо између 25.000 и 30.000 и то породицама које су заиста социјално угрожене – објашњава наша саговорница.

Не помиње број породица којима је фондација помогла, али каже како их има приличан број. Више их је из унутрашњости, него из Београда.

– Уочили смо да више социјално угрожених породица живи на селу. Они имају месо, али немају воће, купују много банане, сокове, брашно у великим количинама, средства за хигијену – набраја она.

Логично питање које следи јесте како се породице могу квалификовати, пријавити за помоћ од 30.000 динара?

– Нећу да се ико квалификује! Прво, нисам свемогућа и не могу свима да помогнем, него стицајем околности сазнајем о томе коме је помоћ заиста треба. Тако сам од једног новинара „Политике” из околине Чачка сазнала за фамилију с четворо деце којој је помоћ потребна, другу петочлану породицу сам упознала путујући по Србији, у околини Прибоја на Лиму– наводи само неке од примера.

Признаје да фондација и није превише присутна у јавности, јер, како каже, желе да до њих стигну заиста они којима је помоћ потребна.

Када прича о досадашњим активностима хуманитарне фондације, Ива прича у првом лицу множине, мада Фондацију „Фешн компани”, признаје, води заправо сама. Има само адвоката и књиговођу.

Новац којима помаже сиромашним породицама обезбеђује фирма „Фешн компани”, која се бави модом. Заступамо велики број светских модних брендова, а оснивачи компаније су одувек помагали другима у невољи. Тако дуго већ имамо годишњи буџет за фондацију. Пошто сам ћерка власника компаније, с родитељима сам се договорила да оснујем хуманитарну организацију – каже наша саговорница.

Тако је у протекле три године Ива била у прилици да процени и колико смо заиста брижни према људима који немају ни за основни живот и какав је наш однос према даривању и хуманитарним активностима.

– Брижни смо, али и доста неповерљиви, јер смо се много пута разочарали. Брзо се живи и многи и не примећују ништа око себе, јер су неретко и сами у муци. Ми када дајемо, следимо неки свој инстинкт – верује Ива.

Ива има ћерку од 13 и дечаке од 11 и девет година, а и сама потиче из фамилије с више деце: има сестру и два брата.

Али и пре заснивања велике породице и оснивања хуманитарне фондације имала је динамичан посао, много идеја...

– Тако је! Прва сам у Србији у тржним центрима отворила штандове за паковање поклона. И много других идеја сам реализовала прва, можда и под утицајем школовања у Америци, у коју су ме родитељи послали врло рано. Мој професионални пут почео је тако што сам завршила гимназију у Америци, факултет у Лондону. Код Американаца сам упознала и заволела њихов креативан начин рада и живљења. Поред бројних мана, креативност је њихова велика врлина. По повратку у Србију почела сам да радим у маркетиншкој агенцији „Олаф енд Мекатир” и много научила од новинара и власника Ивана Радовановића. Након тога радила сам као директор маркетинга у „Поршеу”, мада искрено посао с колима ми није пријао баш много. Затим сам две године водила маркетинг у „Фешн компанији”, па ушла у посао са паковањем поклона. Рођењем трећег детета продала сам комплетну фирму и све штандове у тржним центрима и окренула се хуманитарној мисији – сумира досадашњу каријеру.

Свет високе моде, реклама и оглашавања ипак је данас у врху листе популарних занимања и Ива признаје да се радо присећа динамичног посла у маркетингу.

– Посао у хуманитарној организацији доводи ме у контакт с људима чији је живот тежак, понекад врло тмуран, превише емотиван. Сваки дан слушам неке тужне приче, видим црне стране своје земље и то баш није лако, али бар некоме учините живот мало бољим – каже Ива.

Збогом каријери дизајнерке

А шта је с њеном каријером дизајнера?

– Тиме се, искрено, више уопште не бавим, јер не бих могла да се посветим деци. Жао ми је што су данас жене толико оптерећене каријером и не стижу да се довољно посвете својој деци. Жена с више деце не може ваљано психички и физички да се посвети у потпуности свом детету ако ради неограничен број сати. Све то би требало да буде хуманије, а радно време краће – сматра наша саговорница.

Ипак, од своје особине да буде свестрана Ива не одустаје. Тако, од нових пројеката издваја рад на документарном филму о Сави Шумановићу, чија ће премијера бити у јануару. Објашњава да фондација то ради у сарадњи са фирмом „Рамонда продакшн”, уз значајну подршку музеја који чува заоставштину нашег великог сликара у Шиду и, уз велику помоћ Покрајинске владе за културу.

Заљубљена у пиротски ћилим

Ива Бабовић веома се заинтересовала и за израду пиротских ћилима.

– Ствари ми некако саме долазе: у неком друштву случајно се повела прича о пиротским ћилимима. То ме је заинтересовало и убрзо сам отпутовала у Пирот и пронашла и интервјуисала Славицу Ћирић, директорку Занатске задруге за производњу пиротског ћилима и сувенира „Дамско срце”. Вештина ткања и пиротски ћилими су нешто аутентично наше, део наше традиције, која не сме да буде заборављена. Желела сам да се о томе више прича, јер не можемо ми симболе из Турске или Израела волети више од наших. Наша деца ће пре на јакну закачити оно чувено Фатимино око из Турске, него симбол совре, вековима сачуване шаре с пиротског ћилима, која означава слогу. У школама се о томе не говори, наш народ о тој вештини која представља наш идентитет не зна довољно или чак ништа. Знам да у Пирот долазе амбасадори и представници дипломатског и политичког живота, али људи из мог окружења немају ни свест о значају пиротског ћилимарства, ни о његовој лепоти, зато сам сам урадила тај интервју – каже Ива Бабовић.