Pomoć deci je najdragocenija

Dinamičan posao u marketingu i industriji mode Iva Babović (37) iz Beograda, dizajner po profesiji, zamenila je osnivanjem humanitarne fondacije pri „Fešn kompaniji” i originalnom idejom kako da pomogne socijalno ugroženim porodicama s više dece. Priznaje da se u ovu misiju upustila da bi imala više vremena da se bavi svojom decom, a ima ih troje, ali i da bi pomogla drugim mališanima.

– Fondacija je osnovana 2019. u jeku pandemije virusa korona. U početku smo najviše pomagali zdravstvu, odnosno doktorima iz „crvene zone” i njihovoj deci. Kupovali smo ono što im treba da im bar malo ublažimo stres kroz koji su prolazili. Kada je pandemija malo utihnula, okrenuli smo se deci, onako kako smo i planirali kada smo osnovali fondaciju – kaže na početku razgovora Iva Babović.

Najdraža akcija

I trenutno, kao najdražu akciju izdvaja kupovinu hrane porodicama koje imaju više od dvoje dece.

– Kupujemo im hranu u obližnjem marketu. Dakle, oni nam pošalju koliko troše tokom jednog meseca i mi uplatimo novac toj prodavnici u kojoj oni pazare. Verujte, puno sam mozgala koji je najbolji način da se pomogne ovim familijama. Tako sam im ponudila da mi šalju spisak onog što žele da kupe i iznose koje su zaista potrošili i fondacija će to platiti. U proseku uplaćujemo između 25.000 i 30.000 i to porodicama koje su zaista socijalno ugrožene – objašnjava naša sagovornica.

Ne pominje broj porodica kojima je fondacija pomogla, ali kaže kako ih ima priličan broj. Više ih je iz unutrašnjosti, nego iz Beograda.

– Uočili smo da više socijalno ugroženih porodica živi na selu. Oni imaju meso, ali nemaju voće, kupuju mnogo banane, sokove, brašno u velikim količinama, sredstva za higijenu – nabraja ona.

Logično pitanje koje sledi jeste kako se porodice mogu kvalifikovati, prijaviti za pomoć od 30.000 dinara?

– Neću da se iko kvalifikuje! Prvo, nisam svemoguća i ne mogu svima da pomognem, nego sticajem okolnosti saznajem o tome kome je pomoć zaista treba. Tako sam od jednog novinara „Politike” iz okoline Čačka saznala za familiju s četvoro dece kojoj je pomoć potrebna, drugu petočlanu porodicu sam upoznala putujući po Srbiji, u okolini Priboja na Limu– navodi samo neke od primera.

Priznaje da fondacija i nije previše prisutna u javnosti, jer, kako kaže, žele da do njih stignu zaista oni kojima je pomoć potrebna.

Kada priča o dosadašnjim aktivnostima humanitarne fondacije, Iva priča u prvom licu množine, mada Fondaciju „Fešn kompani”, priznaje, vodi zapravo sama. Ima samo advokata i knjigovođu.

Novac kojima pomaže siromašnim porodicama obezbeđuje firma „Fešn kompani”, koja se bavi modom. Zastupamo veliki broj svetskih modnih brendova, a osnivači kompanije su oduvek pomagali drugima u nevolji. Tako dugo već imamo godišnji budžet za fondaciju. Pošto sam ćerka vlasnika kompanije, s roditeljima sam se dogovorila da osnujem humanitarnu organizaciju – kaže naša sagovornica.

Tako je u protekle tri godine Iva bila u prilici da proceni i koliko smo zaista brižni prema ljudima koji nemaju ni za osnovni život i kakav je naš odnos prema darivanju i humanitarnim aktivnostima.

– Brižni smo, ali i dosta nepoverljivi, jer smo se mnogo puta razočarali. Brzo se živi i mnogi i ne primećuju ništa oko sebe, jer su neretko i sami u muci. Mi kada dajemo, sledimo neki svoj instinkt – veruje Iva.

Iva ima ćerku od 13 i dečake od 11 i devet godina, a i sama potiče iz familije s više dece: ima sestru i dva brata.

Ali i pre zasnivanja velike porodice i osnivanja humanitarne fondacije imala je dinamičan posao, mnogo ideja...

– Tako je! Prva sam u Srbiji u tržnim centrima otvorila štandove za pakovanje poklona. I mnogo drugih ideja sam realizovala prva, možda i pod uticajem školovanja u Americi, u koju su me roditelji poslali vrlo rano. Moj profesionalni put počeo je tako što sam završila gimnaziju u Americi, fakultet u Londonu. Kod Amerikanaca sam upoznala i zavolela njihov kreativan način rada i življenja. Pored brojnih mana, kreativnost je njihova velika vrlina. Po povratku u Srbiju počela sam da radim u marketinškoj agenciji „Olaf end Mekatir” i mnogo naučila od novinara i vlasnika Ivana Radovanovića. Nakon toga radila sam kao direktor marketinga u „Poršeu”, mada iskreno posao s kolima mi nije prijao baš mnogo. Zatim sam dve godine vodila marketing u „Fešn kompaniji”, pa ušla u posao sa pakovanjem poklona. Rođenjem trećeg deteta prodala sam kompletnu firmu i sve štandove u tržnim centrima i okrenula se humanitarnoj misiji – sumira dosadašnju karijeru.

Svet visoke mode, reklama i oglašavanja ipak je danas u vrhu liste popularnih zanimanja i Iva priznaje da se rado priseća dinamičnog posla u marketingu.

– Posao u humanitarnoj organizaciji dovodi me u kontakt s ljudima čiji je život težak, ponekad vrlo tmuran, previše emotivan. Svaki dan slušam neke tužne priče, vidim crne strane svoje zemlje i to baš nije lako, ali bar nekome učinite život malo boljim – kaže Iva.

Zbogom karijeri dizajnerke

A šta je s njenom karijerom dizajnera?

– Time se, iskreno, više uopšte ne bavim, jer ne bih mogla da se posvetim deci. Žao mi je što su danas žene toliko opterećene karijerom i ne stižu da se dovoljno posvete svojoj deci. Žena s više dece ne može valjano psihički i fizički da se posveti u potpunosti svom detetu ako radi neograničen broj sati. Sve to bi trebalo da bude humanije, a radno vreme kraće – smatra naša sagovornica.

Ipak, od svoje osobine da bude svestrana Iva ne odustaje. Tako, od novih projekata izdvaja rad na dokumentarnom filmu o Savi Šumanoviću, čija će premijera biti u januaru. Objašnjava da fondacija to radi u saradnji sa firmom „Ramonda prodakšn”, uz značajnu podršku muzeja koji čuva zaostavštinu našeg velikog slikara u Šidu i, uz veliku pomoć Pokrajinske vlade za kulturu.

Zaljubljena u pirotski ćilim

Iva Babović veoma se zainteresovala i za izradu pirotskih ćilima.

– Stvari mi nekako same dolaze: u nekom društvu slučajno se povela priča o pirotskim ćilimima. To me je zainteresovalo i ubrzo sam otputovala u Pirot i pronašla i intervjuisala Slavicu Ćirić, direktorku Zanatske zadruge za proizvodnju pirotskog ćilima i suvenira „Damsko srce”. Veština tkanja i pirotski ćilimi su nešto autentično naše, deo naše tradicije, koja ne sme da bude zaboravljena. Želela sam da se o tome više priča, jer ne možemo mi simbole iz Turske ili Izraela voleti više od naših. Naša deca će pre na jaknu zakačiti ono čuveno Fatimino oko iz Turske, nego simbol sovre, vekovima sačuvane šare s pirotskog ćilima, koja označava slogu. U školama se o tome ne govori, naš narod o toj veštini koja predstavlja naš identitet ne zna dovoljno ili čak ništa. Znam da u Pirot dolaze ambasadori i predstavnici diplomatskog i političkog života, ali ljudi iz mog okruženja nemaju ni svest o značaju pirotskog ćilimarstva, ni o njegovoj lepoti, zato sam sam uradila taj intervju – kaže Iva Babović.