Ред по ред меса, соса и поврћа

Мусака или „сложенац” од меса, поврћа, сосова, сира, понекад и тестенина, спада међу најразноврснија јела која се праве широм света. У српској кухињи, без обзира на то да ли је рецепт стигао с Истока или Запада, да ли је традиционалан или модеран, обично је то месо мешано (свињско и јунеће) и млевено, од поврћа се највише користе кромпир, тиквице и патлиџан, додају се и јаја, а од сосова којим се мусака прелива – бешамел. У тој варијанти је праве и у другим балканским земљама. Најпознатија је грчка мусака, мада је име овог гурманлука у ствари арапског порекла.

 И лазање су нека врста мусаке, која стиже из Италије, само што се у посуди уз месо „слажу” коре, дебље од оних за питу и гибаницу, и преливају с два соса, белим бешамелом и црвеним, од парадајза, а одозго посипају сиром.

Све популарније су вегетаријанске и веганске лазање и мусаке без меса, јаја, сира и бешамела (који се иначе прави с млеком и маслацем), односно таква мусака је сачињена само од поврћа, зачина и уља, евентуално се додају тестенине, пиринач или друге житарице. Одлична идеја за дане поста.

У суштини, било које врсте намирница, ако су „компатибилног” укуса и сличног начина термичке обраде, могу се ређати у „сложенац”, важно је да се јело не распадне приликом служења и да се, наравно, не догоди да је, рецимо, месо недопечено а поврће препечено (што је рецимо чест случај кад се користе броколи). Неко, због тога, у мусаку ставља барени кромпир како не би остао „жив”, а у лазање сос с више течности како би је коре упиле (онда нису жилаве ни тврде).

И док се љубитељи лазања – а најпознатији је свакако мачак Гарфилд из истоименог стрипа и цртаног филма – бране да ово укусно јело, иако није баш здраво, јесте веома заситно и може да опстане у фрижидеру данима, присталице разних посних мусака заговарају овакву врсту јела као савршен начин припреме запеченог поврћа, које се, међутим, брзо осуши и спаруши па би га требало што пре појести.

Биће да су и једни и други у праву.