11.11.2025 у 12:00
Измицала је и последња година крвавог Великог рата. Силно надирући с југа, део по део окупиране отаџбине са савезницима ослобађа победоносна српска војска. С овом напаћеном и јуначком војском, уз коју је провео тешке ратне дане, стиже у нашу престоницу 1. новембра 1918. др Арчибалд Рајс, швајцарски форензичар, публициста, професор који је живот посветио Србији. Жељена слобода већ обасјава окупацијом осиромашени и опљачкани Београд. Ево шта је у белешкама из свог ратног дневника Рајс о томе записао у тексту „Победоносна офанзива 1918”: „Време је свеже, а има помало сунца. Идем напред, али ускоро ме сустиже аутомобил команданта дивизије. Трагови аутомобила се виде непрестано на путу, дакле, Београд је слободан и дивизија ће логоровати у престоници... Остављам свог коња у дивизији и
19.03.2025 у 14:16
Повукао се поражен крајем 1914. аустроугарски окупатор у нереду ка реци Дрини. Остављајући за собом причињена злодела, пустош, разорене грађевине... Такве варварске призоре којима су и странци, идући уз српску војску, били ужаснути (о чему пише часопис ужичког архива „Историјска баштина” у броју објављеном 2014. поводом века Великог рата). Џон Рид, амерички репортер који је присуствовао свим већим операцијама српске војске, забележио је поједине страхоте којима је било изложено недужно становништво: – На једној слици, снимљеној у селу Лешници, видело се више од 100 жена и деце, ланцима заједно повезаних, с главама одсеченим и набацаним на посебну гомилу. У Кравици су старци, жене и деца били мучени, а онда искасапљени. У Јерменовцу је 50 особа било сатерано у један подрум и живо спаљ
01.10.2024 у 10:33
Има једна крчма у планини какве нема надалеко. Шест деценија траје и газду не мења. Ко зна да ли би толико издржала и да је у срцу какве метрополе, а не у планинском селу западне Србије. А ова се не предаје, несаломива је као и њен власник. То је чувена „Кафана код Пера” усред села Равни. Удаљеног од града и главних путева, брдима опасаног тако да му равничарско име не приличи. Одавде су у једном правцу Ужице и околна насеља, а у другом планински венци Златибора. Село сточара, земљорадника, малинара... Некад бројно и развијено, у ово доба онемоћало, као и сва околна. Кривудав асфалтни пут води до Равни. У селу пошта, амбуланта, школа, продавница, близу је и један напуштен фабрички погон. „Кафана код Пера” сместила се на главном равањском „булевару”, у приземљу овеће куће. Добр
23.08.2024 у 09:53
Страдалника у Великом рату било је из сваке фамилије села Кремна. Из појединих се у ратне сукобе упутило и по десет мушких глава, а тек понека би се вратила, много их је остало на бојиштима. Сећања преживелих солунаца бележио је др Илија Мисаиловић, па их уврстио у своју књигу „Кремна’”, најобимнију монографију неког села (са 1.070 страна). За оне из фамилије Нешовић користио је записе потпуковника ЈНА Жарка Нешовића о ратним доживљајима његових сродника. Креманац Љубомир Љубе Нешовић, рођен 1872, одрастао је као сироче: отац Гаврило страдао је као тобџија у Јаворском рату, убрзо затим умрла му је и мајка. У школу није ишао, кажипрстом се потписивао, али је у кадру био познат као најбољи нишанџија. Имао је оштро око и јако срце. У Први балкански рат отишао је 1912., из ратних окршаја вр
