Принц од ботанике пробудио је успавану лепотицу

Тара – Планина Тара и Панчићева оморика два су нераздвојна симбола снаге и трајања. Тара најшумовитија у нас, оморика најотпорнија биљна врста која пркоси епохама (успела je овде да преживи и ужасе леденог доба). Управо се навршава век и по откада је Јосиф Панчић на Тари открио овај четинар по њему касније назван.

Зна се да је највећи познавалац флоре Србије за оморику, као четинар који се разликује од јеле и смрче, први пут чуо у ужичком крају 1855. године. Упутио се 1861. да истражује ово подручје, али није успео да је пронађе. А трагати у то доба по беспућима, километрима пешке или на брдском коњу, кроз шуме пуне дивљачи и полупразна села, где је народ зазирао од ученог дошљака, представљало је пустоловину. Али жеђ за научним сазнањима водила је истрајног природњака Панчића кроз све изазове.

„Године 1865. наредио је да се за потребе београдске Велике школе доставе из западне Србије гране са шишаркама свих четинара и ту су се нашле две гране оморике, али није забележено одакле су донете и ко их је послао”, бележи о томе један бајинобаштански запис: „Већ следеће године Панчић је кренуо са својим ученицима на научну екскурзију по западној Србији и опет је није пронашао, иако је ишао путем који је пролазио поред природних станишта оморике. Зато је не спомиње ни у својој књизи ’Фауна Kнежевине Србије’ (из 1874.). Али следећа година је пресудна.”

Током 1875. Јосиф Панчић у селу Заовине на Тари успева да пронађе оморику, по лепоти ненадмашну, принцезу међу четинарима. У свом запису „Оморика нова фела четинара у Србији” наводи: „Године 1875. пођем са четири ученика...По дугом лутању по Златибору и Тари нађем се у Заовинама пред омањом групом непознатих четинара. Први поглед оморике и њеног ситног рода утврдио ме је у мојој првој мисли да то није ни јела ни смрча, већ да је то за нашу флору нова фела дрвећа.”

Овај догађај најлепше је описао Рашо Ивановић, својевремено уредник „Бајинобаштанске баштине”. „Прадавно, пре леденог доба, млада лепотица оморика одабрала је од целог света планину Тару ту да заспи. Онако витка и нежна преживљавала је тадашње смрти својих биљних и животињских вршњака, све земљине преображаје, милионе година.

Путујући по ужичком округу дочује за њу принц од ботанике Јосиф Панчић и тврдо одлучи да је нађе. Иако је то било готово немогуће, јер му нико није знао рећи где она живи. После година мукотрпног трагања (долазио је из престонице овамо неколико пута на коњу) пробуди је и, сав срећан, показа свету.

Свет је био очаран бесмртношћу и лепотом ’успаване лепотице’, а принц тиме прослави себе и своју малу земљу, која је једина пружила услове за вечан живот овој принцези четинара. Из целог света тражили су од ње и немогуће: да пренесе своје облике у њихове паркове. Удовољавала је тим жељама, али у новој земљи није имала ону јединствену материју која оплемењује, сви су видели да су те оморике лажне. Али људи света били су поносни што имају шта од оморике, макар и лажно”, писао је Ивановић, истакавши изузетан Панчићев допринос ботаници (пронашао је 102 и описао 2.176 биљних врста), да би напослетку навео: „Али једног дана, иако је био бесмртан, принц умре. Велика жалост завлада 25. фебруара 1888. године. Оморика је од свог древног блага дала да му се направи ковчег. Сахрањен је на Панчићевом врху на Копаонику”.

Памти се да је по открићу оморике Панчић свету објавио ту „нову фелу четинарa”, што је изазвало интересовање научника, ботаничара, шумара из многих држава. Одолео је свим оспоравањима, на критику науке одговорио аргументима.

О избору назива оморика Панчић наводи да га је узео из народа, јер изгледа да „својим значењем стоји у извесном односу са суморном (тамном) бојом четинарске шуме”. У том спису Панчић објашњава и немачко значење „сродних” у нашем језику сачуваних речи: мор, морити, оморина. Први њен опис на српском језику објавио је тек 1884, а потпунији 1887. у својој монографији о оморици када јој прихвата ново научно име Picea omorika.

„Данас Панчићева оморика егзистира на узаном подручју око средњег и доњег тока Дрине, између Бајине Баште и Вишеграда са обе стране те реке, потом југоисточно од Устипраче и југозападно од Фоче. Једно њено налазиште je у кањону Милешевке и представља потпуно изоловано налазиште у Србији”, записала је др Драгана Остојић у монографији о 40 година Националног парка Тара.