Братственик као најближи род

Остало је понегде у овом пребрзом времену нових технологија још понешто од вековних корена и поштовања традиције. Нису свуда угашена братства и братственици, још има јаких рођачких веза и масовних окупљања. Такво најпознатије, у великој и сложној фамилији Стевановић у ужичком селу Вране, постало је братственички сабор одржаван сваке пете године, на који редовно долазе рођаци из десетак градова Србије и Црне Горе.

На последњем сусрету 200 рођака

Многобројни Стевановићи, с коренима који сежу у 18. век и разгранатим фамилијарним стаблом са 11 колена од тог давног доба, састали су се на свом сабору у Вранама и овог лета. Било их је око 200, код старе сеоске школе где те сусрете четири деценије одржавају. На окупу су старине и они у пуној снази, млади брачни парови, разиграни малишани...

Вране су удаљено, а живописно подзлатиборско село. Поред асфалтног пута подно Стевановића засеока (Гашов сокак га назваше и таблом означише) тече Рзав. Ту, где се речица Приштавица улива у Рзав, током лета увек има купача и љубитеља очуване природе.

На ове просторе из Мораче у Црној Гори (из Братоножића) доселио се пре два и по века Стеван са сином Милошем. Другог сина Новака оставио је да живи у морачкој постојбини. Скућили су се Стеван и Милош овде, од њих потиче дуго породично памћење и блиска повезаност братства Стевановића (понеко од њих је и Стефановић, из исте лозе).

О тим прапочецима говорио нам је банкар и ревизор из Београда Петар Стефановић. Један од тројице организатора братственичких сабора, заједно с братом Миливојем Џимом и рођаком Миодрагом Мијом, обојицом из Ужица. – Ми потомци, ма где сада живели, нисмо заборавили своје корене. Редовно се и с далеким рођацима из братства чујемо, виђамо и окупљамо. Заслуге за ова сазнања имају наши рођаци Слобо и Драган, који су годинама истраживали порекло, по архивима, надгробним споменицима, књигама. Имамо и монографију, породично стабло, век дугу традицију књиговођа (од деде Витомира), многи из наше фамилије су економисти, ревизори, финансијски стручњаци – казује Перо Стефановић.

Почетка окупљања братства добро се сећа Леко Стевановић (86), најстарији од оних који живе у Вранама.
– Први пут смо се окупили 1984, а затим 1990. када смо одлучили да се сваке пете године састајемо. Упорни смо и традиције се држимо, ово нам је девето окупљање. Има на овом сабору и мојих унука и праунука, поносан сам на њих. Али нисам најстарији у братству, од мене је старији Миленко Стевановић из Гајева код Севојна, дошао је и на сабор иако има 91 годину – рече нам Леко, подсећајући да је његов деда Витомир, први књиговођа, основао 1922. земљорадничку задругу у оближњем селу Равни.

Важан моменат у тим окупљањима догодио се с почетка овог миленијума. Тада су по одржаном сабору потомака Милоша Стевановог у Вранама ововремени потомци другог Стевановог сина Новака (пре два и по века је остао у Морачи), који живе у Црној Гори, прочитали текст у „Политици” о том окупљању. Нису пре тога ни знали да имају братственике у околини Ужица, па су се силно обрадовали и чврсто решили да 2005. дођу овде на заједничко окупљање. Сусрет је био братски, пун емоција. Потом су Стевановићи из Србије са Стевановићима из Црне Горе развили блиске везе. Од тада су редовно заједно на сваком скупу у Вранама, а претходни сабор братства организовали су у манастиру Морача. Ево шта каже Рајко Стевановић из Мораче који предводи братственике из Црне Горе:

– Од тог првог сусрета у свакодневној комуникацији сам с браћом из Србије Пером, Мијом, Џимом... Бог је имао на уму да сазнамо једни за друге, наши преци би се овим подичили. Прошлог лета сам с породицом дошао да их посетим, били смо доле код Рзава, пекла се риба, свирала музика. Два пута је саборима присуствовао и новинар Будо Симоновић, мој први комшија у Морачи и пријатељ нашег братства. Радујем се сваком скупу, а најважније нам је што су и наши млађи заинтересовани за ово повезивање братственика, не само ми старији.

На сабору је било весело, уз музику и песму, с домаћинским послужењем за све (пршута, гулаш, печење, домаћа ракија...). Присутнима се обраћао организатор Миодраг Мио Стевановић, ужички књиговођа који 33 године има књиговодствену агенцију. – Кад видимо оволико младих и деце, пуно нам је срце. Овде су дошли братственици из Ужица, Београда, Чачка, Новог Сада, Пожеге, Ивањице, Ариља, Бијелог Поља, Подгорице, Мораче, један чак из Дубаија... Имамо једног и у Америци, али није могао да дође. Рађају се унуци, праунуци у Стевановићима, а окупљања трају. Код нас се братственик поштује као најближи род. А циљ нам је и да још неку од фамилија у овој земљи подстакнемо да се овако окупља – рече нам Мио. Њему је десна рука у организацији Миливоје Џимо Стефановић, заслужан што је у посету братству овде својевремено долазио и чувени тренер Радомир Антић.

На сабору и зет из Египта

– Емоција између нас и братственика који дођу је изузетна, човек мора ту да буде и да то осети. Љубав која се овде показује на сваком месту посебна је вредност сабора. Битно је да се наша фамилија стално увећава, деце има највише до сада, сада на сабору их је тридесет двоје. Нове генерације овде радо долазе и уводе се у наше братственичке токове. Тешко је данас спојити да млади воле оно што желе стари, а ево овде се то догађа – говори Џимо.

Био је на скупу Стевановића и један Египћанин, хвале га као најбољег зета у фамилији. Зове се Неги Али Фарахат, дошао је из Каира па се оженио Сандром из Стевановића и остао у Србији, живе у Београду.
– Ова традиција окупљања братства много је лепа, дружење је у природи, а такав амбијент ствара дивне људе. Храна, музика, све је фантастично. Други пут сам на оваквом дружењу, сигурно долазим и за пет година – одушевљен је Неги.

На млађима и братство остаје, а најмлађе на сабору биле су једноипогодишње Ема (Мајина и Жељкова из Новог Сада) и Дуња (Маријанина и Александрова из Ужица). – Желимо да одржимо везе у нашој фамилији, да наставимо оно што су стари започели – каже Александар.

И освајач злата на сабору

На сабору фамилије у Вранама био је и Ненад Стефановић, један од најуспешнијих српских тренера, родом Ужичанин, живи у Београду. Успешно је водио клубове, злато освојио с јуниорима Србије на европском првенству, сада води Игокеу. Био једно време и у САД, у Атланти, тиму из НБА, његов отац Петар један је од организатора окупљања:

– Знам да сам 2005. долазио на сабор, можда и пре тога као дете. Нажалост, због природе посла не могу увек да дођем, а ове године се отворила прилика, много ми је драго што сам ту. Уживам кад дођем у село предака. Ово је јединствено да се знају тако давни корени, одакле смо кренули и како смо се раширили. Пуно младих на сабору има поштовања према старијима, које се данас изгубило, па је за мене срећа да их видим. Ту је и моја супруга, дошла је први пут. Сигурно је да ћемо настојати да одржимо ову традицију.

Кристинина ракија „бисерка”

Млада Кристина Стевановић дошла је на сабор братства у Вране с родитељима из оближњег Ариља. Завршила је менаџмент на ФОН-у, а ипак наставила традицију оца Ненада с којим производи ракију у породичној фирми „Златна бисерка” у Милићевом селу, ту пеку „бисерку”, једну од најпознатијих српских ракија. – Неким људима је необичан пут којим сам након завршених студија кренула, али пробудила се жеља за наставак породичног посла и ту сам се пронашла. Скуп братства је леп и потребан, а ја знам колико мом оцу значи ово окупљање фамилије. Па и мени је породица на првом месту и све што с њом иде – казала нам је Кристина, уверена да од долазака на оваква окупљања неће одустати ни када се буде удала.