Bratstvenik kao najbliži rod

Ostalo je ponegde u ovom prebrzom vremenu novih tehnologija još ponešto od vekovnih korena i poštovanja tradicije. Nisu svuda ugašena bratstva i bratstvenici, još ima jakih rođačkih veza i masovnih okupljanja. Takvo najpoznatije, u velikoj i složnoj familiji Stevanović u užičkom selu Vrane, postalo je bratstvenički sabor održavan svake pete godine, na koji redovno dolaze rođaci iz desetak gradova Srbije i Crne Gore.

Na poslednjem susretu 200 rođaka

Mnogobrojni Stevanovići, s korenima koji sežu u 18. vek i razgranatim familijarnim stablom sa 11 kolena od tog davnog doba, sastali su se na svom saboru u Vranama i ovog leta. Bilo ih je oko 200, kod stare seoske škole gde te susrete četiri decenije održavaju. Na okupu su starine i oni u punoj snazi, mladi bračni parovi, razigrani mališani...

Vrane su udaljeno, a živopisno podzlatiborsko selo. Pored asfaltnog puta podno Stevanovića zaseoka (Gašov sokak ga nazvaše i tablom označiše) teče Rzav. Tu, gde se rečica Prištavica uliva u Rzav, tokom leta uvek ima kupača i ljubitelja očuvane prirode.

Na ove prostore iz Morače u Crnoj Gori (iz Bratonožića) doselio se pre dva i po veka Stevan sa sinom Milošem. Drugog sina Novaka ostavio je da živi u moračkoj postojbini. Skućili su se Stevan i Miloš ovde, od njih potiče dugo porodično pamćenje i bliska povezanost bratstva Stevanovića (poneko od njih je i Stefanović, iz iste loze).

O tim prapočecima govorio nam je bankar i revizor iz Beograda Petar Stefanović. Jedan od trojice organizatora bratstveničkih sabora, zajedno s bratom Milivojem Džimom i rođakom Miodragom Mijom, obojicom iz Užica. – Mi potomci, ma gde sada živeli, nismo zaboravili svoje korene. Redovno se i s dalekim rođacima iz bratstva čujemo, viđamo i okupljamo. Zasluge za ova saznanja imaju naši rođaci Slobo i Dragan, koji su godinama istraživali poreklo, po arhivima, nadgrobnim spomenicima, knjigama. Imamo i monografiju, porodično stablo, vek dugu tradiciju knjigovođa (od dede Vitomira), mnogi iz naše familije su ekonomisti, revizori, finansijski stručnjaci – kazuje Pero Stefanović.

Početka okupljanja bratstva dobro se seća Leko Stevanović (86), najstariji od onih koji žive u Vranama.
– Prvi put smo se okupili 1984, a zatim 1990. kada smo odlučili da se svake pete godine sastajemo. Uporni smo i tradicije se držimo, ovo nam je deveto okupljanje. Ima na ovom saboru i mojih unuka i praunuka, ponosan sam na njih. Ali nisam najstariji u bratstvu, od mene je stariji Milenko Stevanović iz Gajeva kod Sevojna, došao je i na sabor iako ima 91 godinu – reče nam Leko, podsećajući da je njegov deda Vitomir, prvi knjigovođa, osnovao 1922. zemljoradničku zadrugu u obližnjem selu Ravni.

Važan momenat u tim okupljanjima dogodio se s početka ovog milenijuma. Tada su po održanom saboru potomaka Miloša Stevanovog u Vranama ovovremeni potomci drugog Stevanovog sina Novaka (pre dva i po veka je ostao u Morači), koji žive u Crnoj Gori, pročitali tekst u „Politici” o tom okupljanju. Nisu pre toga ni znali da imaju bratstvenike u okolini Užica, pa su se silno obradovali i čvrsto rešili da 2005. dođu ovde na zajedničko okupljanje. Susret je bio bratski, pun emocija. Potom su Stevanovići iz Srbije sa Stevanovićima iz Crne Gore razvili bliske veze. Od tada su redovno zajedno na svakom skupu u Vranama, a prethodni sabor bratstva organizovali su u manastiru Morača. Evo šta kaže Rajko Stevanović iz Morače koji predvodi bratstvenike iz Crne Gore:

– Od tog prvog susreta u svakodnevnoj komunikaciji sam s braćom iz Srbije Perom, Mijom, Džimom... Bog je imao na umu da saznamo jedni za druge, naši preci bi se ovim podičili. Prošlog leta sam s porodicom došao da ih posetim, bili smo dole kod Rzava, pekla se riba, svirala muzika. Dva puta je saborima prisustvovao i novinar Budo Simonović, moj prvi komšija u Morači i prijatelj našeg bratstva. Radujem se svakom skupu, a najvažnije nam je što su i naši mlađi zainteresovani za ovo povezivanje bratstvenika, ne samo mi stariji.

Na saboru je bilo veselo, uz muziku i pesmu, s domaćinskim posluženjem za sve (pršuta, gulaš, pečenje, domaća rakija...). Prisutnima se obraćao organizator Miodrag Mio Stevanović, užički knjigovođa koji 33 godine ima knjigovodstvenu agenciju. – Kad vidimo ovoliko mladih i dece, puno nam je srce. Ovde su došli bratstvenici iz Užica, Beograda, Čačka, Novog Sada, Požege, Ivanjice, Arilja, Bijelog Polja, Podgorice, Morače, jedan čak iz Dubaija... Imamo jednog i u Americi, ali nije mogao da dođe. Rađaju se unuci, praunuci u Stevanovićima, a okupljanja traju. Kod nas se bratstvenik poštuje kao najbliži rod. A cilj nam je i da još neku od familija u ovoj zemlji podstaknemo da se ovako okuplja – reče nam Mio. Njemu je desna ruka u organizaciji Milivoje Džimo Stefanović, zaslužan što je u posetu bratstvu ovde svojevremeno dolazio i čuveni trener Radomir Antić.

Na saboru i zet iz Egipta

– Emocija između nas i bratstvenika koji dođu je izuzetna, čovek mora tu da bude i da to oseti. Ljubav koja se ovde pokazuje na svakom mestu posebna je vrednost sabora. Bitno je da se naša familija stalno uvećava, dece ima najviše do sada, sada na saboru ih je trideset dvoje. Nove generacije ovde rado dolaze i uvode se u naše bratstveničke tokove. Teško je danas spojiti da mladi vole ono što žele stari, a evo ovde se to događa – govori Džimo.

Bio je na skupu Stevanovića i jedan Egipćanin, hvale ga kao najboljeg zeta u familiji. Zove se Negi Ali Farahat, došao je iz Kaira pa se oženio Sandrom iz Stevanovića i ostao u Srbiji, žive u Beogradu.
– Ova tradicija okupljanja bratstva mnogo je lepa, druženje je u prirodi, a takav ambijent stvara divne ljude. Hrana, muzika, sve je fantastično. Drugi put sam na ovakvom druženju, sigurno dolazim i za pet godina – oduševljen je Negi.

Na mlađima i bratstvo ostaje, a najmlađe na saboru bile su jednoipogodišnje Ema (Majina i Željkova iz Novog Sada) i Dunja (Marijanina i Aleksandrova iz Užica). – Želimo da održimo veze u našoj familiji, da nastavimo ono što su stari započeli – kaže Aleksandar.

I osvajač zlata na saboru

Na saboru familije u Vranama bio je i Nenad Stefanović, jedan od najuspešnijih srpskih trenera, rodom Užičanin, živi u Beogradu. Uspešno je vodio klubove, zlato osvojio s juniorima Srbije na evropskom prvenstvu, sada vodi Igokeu. Bio jedno vreme i u SAD, u Atlanti, timu iz NBA, njegov otac Petar jedan je od organizatora okupljanja:

– Znam da sam 2005. dolazio na sabor, možda i pre toga kao dete. Nažalost, zbog prirode posla ne mogu uvek da dođem, a ove godine se otvorila prilika, mnogo mi je drago što sam tu. Uživam kad dođem u selo predaka. Ovo je jedinstveno da se znaju tako davni koreni, odakle smo krenuli i kako smo se raširili. Puno mladih na saboru ima poštovanja prema starijima, koje se danas izgubilo, pa je za mene sreća da ih vidim. Tu je i moja supruga, došla je prvi put. Sigurno je da ćemo nastojati da održimo ovu tradiciju.

Kristinina rakija „biserka”

Mlada Kristina Stevanović došla je na sabor bratstva u Vrane s roditeljima iz obližnjeg Arilja. Završila je menadžment na FON-u, a ipak nastavila tradiciju oca Nenada s kojim proizvodi rakiju u porodičnoj firmi „Zlatna biserka” u Milićevom selu, tu peku „biserku”, jednu od najpoznatijih srpskih rakija. – Nekim ljudima je neobičan put kojim sam nakon završenih studija krenula, ali probudila se želja za nastavak porodičnog posla i tu sam se pronašla. Skup bratstva je lep i potreban, a ja znam koliko mom ocu znači ovo okupljanje familije. Pa i meni je porodica na prvom mestu i sve što s njom ide – kazala nam je Kristina, uverena da od dolazaka na ovakva okupljanja neće odustati ni kada se bude udala.