Шест деценија Перо држи кафану

Има једна крчма у планини какве нема надалеко. Шест деценија траје и газду не мења. Ко зна да ли би толико издржала и да је у срцу какве метрополе, а не у планинском селу западне Србије. А ова се не предаје, несаломива је као и њен власник.

То је чувена „Кафана код Пера” усред села Равни. Удаљеног од града и главних путева, брдима опасаног тако да му равничарско име не приличи. Одавде су у једном правцу Ужице и околна насеља, а у другом планински венци Златибора. Село сточара, земљорадника, малинара... Некад бројно и развијено, у ово доба онемоћало, као и сва околна.

Кривудав асфалтни пут води до Равни. У селу пошта, амбуланта, школа, продавница, близу је и један напуштен фабрички погон. „Кафана код Пера” сместила се на главном равањском „булевару”, у приземљу овеће куће.

Добро дошли, дочекује нас газда те кафане Петар Перо Вранић. Виталан 84-годишњак народски мудар, бистрог ума. Давно је била 1964. када је отворио своју крчму у планини. Већ 60 лета та кафана ради, а он се уједно бави и пољопривредом на имању. Два захтевна посла упоредо, уз то је био покретач акција значајних за село. Ни данас, а већ има и праунуке, не посустаје.

– Детињство ми није било лако. Отац је погинуо у рату у партизанима када сам имао четири године, а млађи брат годину и по. Мајка нас је подизала у породичној задрузи са 19 чељади. Држава нам је 1953. одузела једанаест и по хектара земље, памтим да смо били љути на Тита и државу. Онда је у породичној задрузи дошло до деобе, за нас неправедне: мојој мајци дали су ону земљу која нам је одузета, њој недоступну. Да би било шта добила, шест година се судила док није оборила ту пресуду. Затим смо ову кућу, у којој је кафана, поделили на три дела: приземље је припало деди (живео 103 године), нама велика соба, а стричевима мала соба и ходник. Касније је мајка од деде купила приземље и ту сам у младости отворио кафану – сећа се он.

Пила се ракија, мање пиво

Почео је да ради 1. маја 1964. године. – И то на Празник рада, ваљда ми је зато остало да с кафаном радим цео живот и никако да завршим. У то доба Равни су били скромно село. Људи одлазили сезонски да раде по градовима, у „печалбу” како бисмо казали. Радили у Београду физичке послове: товарили шљунак, песак, били вредни па за дан зарађивали и пет мајсторских надница. Било је Равањаца запослених по ужичким фабрикама, пешачили су у Ужице на посао и с посла преко ових брда. Радо су свраћали у моју кафану. Овде се у то време највише пила ракија, пиво мање. Било је и сокова, разблаживала се сува малина обичном и киселом водом – казује саговорник „Магазина”.

Кафана је Вранићима породични посао. – У њој смо госте послуживали моја жена Љубица (умрла пре три године) и ја, али она чешће. Упоредо сам свакодневно радио на имању, нисмо гасили ни један ни други посао. Кад је син Драган одрастао, имали смо и по 15 крава, добијали награде као рекордери у производњи млека, а он се касније запослио у сеоској амбуланти (преминуо је пре неку годину). Ћерка Драгица школовала се у граду, радила одговорне послове у полицији, с породицом живи у Ужицу. Од двоје деце имам петоро унука (сви су завршили факултете) и троје праунука.

У Петровој кафани пиће је увек могло да се пије, али јела нису служена.
– Само понекад, кад се дружина заигра и наручи, испекли бисмо и донели печено јагње, да друштво поједе. Али није радила кухиња у кафани, јер су увек овде углавном долазили мештани. Памтим разне догодовштине, занимљиве разговоре, сеоске приче, толико је људи свраћало за 60 година. А кад се више попије, па дође до свађа, догађала би се и понека туча.

Како је те гужве решавао кад надалеко, све до града, полиције није било, питамо га: – Био сам прилично снажан, ни двојице се нисам плашио да их раставим када се потуку. Ако их има више, то је друго. Битно је да „заладим” борбу у старту. Ако пустиш да она „заигра”, после не можеш да раскрстиш. Све се то некако решавало. Нису ми људи замерали, некад су и честитали кад бих раставио другаре који су се потукли. А полицију никад нисам због тога звао, нити кога пријавио за 60 година рада кафане – одговара Перо.

Тако је било у прво време, а како су деценије одмицале село Равни се развијало и постало бројније. Осамдесетих је Ваљаоница из Севојна отворила овде погон с око 40 радника, прорадила је амбуланта, пошта, продавнице, сеоска школа имала и више од 300 ђака. Живело је седам-осам стотина људи у селу, једном од највећих у брдима, па је и за кафану било посла.

– Могло је тада лепо да се живи од кафане, као и од земљорадње коју сам радио пуном паром. Настојао сам да се увек фино понашам према гостима, многи су ме доживљавали као пријатеља. А жена је била још блажа него ја. Уз то добра услуга, ерска шала, заволели су људи моје приче које су овде могли да чују. Понекад су за госте свирали и музичари: хармоника, трубачи...

Пролазиле су тако деценије. Остарила су села, млади из брда селили се у градове. Зато је све мање посла било и за „Кафану код Пера” у Равнима. Они који би навраћали нису више пили домаћу ракију.

 – Сада се прода минимално ракије у односу на друго, људи радије пију вештачка пића него природна. У ово време главни су вињак и пиво – вели газда и жали се: – Брдска села нам пропадају, млади одлазе, а и држава томе доприноси. Мало нас гурка с неким субвенцијама, на краве и овце, али се ту више заваравамо. Да би млади остали у селу, главно је да им се отворе радна места, неки погони, као што је био овај код нас који одавно не ради.

Покретач акција за село

Кафана у ово време послује без значајнијег промета. – Радимо само да не затворимо док сам ја жив. Нема ни касног остајања гостију, све се променило. Снаха Милена је најчешће ту, док она буде могла да ради, радиће и кафана, чим „заливади”, затворићемо – додаје Вранић и подвлачи своју животну црту: – Мој живот је обележило то што сам упоредо радио и кафану и пољопривреду, а врло ретко би и луд ишао на два посла. Ја сам успео јер сам био куражан, храбар, све издржао. Некад сам волео и да се петљам око власти, био 12 година општински одборник, у задружном савету, а пре свега покретач сеоских активности: иницијатор асфалтирања пута ка Никојевићима и околних, довођења воде с водовода Змајевац и других послова.

Тако казује крчмар с најдужим стажом. Његова снаха Милена Вранић, неуморна у кафани мада има и унука, признаје да посао није лак: – Кафана је отворена сваког дана, од јутра до увече, а ми из породице сами радимо, никад раднике нисмо имали. Млађи нам отишли у градове, факултете завршили, основали своје породице. Радимо да се одржи ова дуга традиција кафане.