Šest decenija Pero drži kafanu

Ima jedna krčma u planini kakve nema nadaleko. Šest decenija traje i gazdu ne menja. Ko zna da li bi toliko izdržala i da je u srcu kakve metropole, a ne u planinskom selu zapadne Srbije. A ova se ne predaje, nesalomiva je kao i njen vlasnik.

To je čuvena „Kafana kod Pera” usred sela Ravni. Udaljenog od grada i glavnih puteva, brdima opasanog tako da mu ravničarsko ime ne priliči. Odavde su u jednom pravcu Užice i okolna naselja, a u drugom planinski venci Zlatibora. Selo stočara, zemljoradnika, malinara... Nekad brojno i razvijeno, u ovo doba onemoćalo, kao i sva okolna.

Krivudav asfaltni put vodi do Ravni. U selu pošta, ambulanta, škola, prodavnica, blizu je i jedan napušten fabrički pogon. „Kafana kod Pera” smestila se na glavnom ravanjskom „bulevaru”, u prizemlju oveće kuće.

Dobro došli, dočekuje nas gazda te kafane Petar Pero Vranić. Vitalan 84-godišnjak narodski mudar, bistrog uma. Davno je bila 1964. kada je otvorio svoju krčmu u planini. Već 60 leta ta kafana radi, a on se ujedno bavi i poljoprivredom na imanju. Dva zahtevna posla uporedo, uz to je bio pokretač akcija značajnih za selo. Ni danas, a već ima i praunuke, ne posustaje.

– Detinjstvo mi nije bilo lako. Otac je poginuo u ratu u partizanima kada sam imao četiri godine, a mlađi brat godinu i po. Majka nas je podizala u porodičnoj zadruzi sa 19 čeljadi. Država nam je 1953. oduzela jedanaest i po hektara zemlje, pamtim da smo bili ljuti na Tita i državu. Onda je u porodičnoj zadruzi došlo do deobe, za nas nepravedne: mojoj majci dali su onu zemlju koja nam je oduzeta, njoj nedostupnu. Da bi bilo šta dobila, šest godina se sudila dok nije oborila tu presudu. Zatim smo ovu kuću, u kojoj je kafana, podelili na tri dela: prizemlje je pripalo dedi (živeo 103 godine), nama velika soba, a stričevima mala soba i hodnik. Kasnije je majka od dede kupila prizemlje i tu sam u mladosti otvorio kafanu – seća se on.

Pila se rakija, manje pivo

Počeo je da radi 1. maja 1964. godine. – I to na Praznik rada, valjda mi je zato ostalo da s kafanom radim ceo život i nikako da završim. U to doba Ravni su bili skromno selo. Ljudi odlazili sezonski da rade po gradovima, u „pečalbu” kako bismo kazali. Radili u Beogradu fizičke poslove: tovarili šljunak, pesak, bili vredni pa za dan zarađivali i pet majstorskih nadnica. Bilo je Ravanjaca zaposlenih po užičkim fabrikama, pešačili su u Užice na posao i s posla preko ovih brda. Rado su svraćali u moju kafanu. Ovde se u to vreme najviše pila rakija, pivo manje. Bilo je i sokova, razblaživala se suva malina običnom i kiselom vodom – kazuje sagovornik „Magazina”.

Kafana je Vranićima porodični posao. – U njoj smo goste posluživali moja žena Ljubica (umrla pre tri godine) i ja, ali ona češće. Uporedo sam svakodnevno radio na imanju, nismo gasili ni jedan ni drugi posao. Kad je sin Dragan odrastao, imali smo i po 15 krava, dobijali nagrade kao rekorderi u proizvodnji mleka, a on se kasnije zaposlio u seoskoj ambulanti (preminuo je pre neku godinu). Ćerka Dragica školovala se u gradu, radila odgovorne poslove u policiji, s porodicom živi u Užicu. Od dvoje dece imam petoro unuka (svi su završili fakultete) i troje praunuka.

U Petrovoj kafani piće je uvek moglo da se pije, ali jela nisu služena.
– Samo ponekad, kad se družina zaigra i naruči, ispekli bismo i doneli pečeno jagnje, da društvo pojede. Ali nije radila kuhinja u kafani, jer su uvek ovde uglavnom dolazili meštani. Pamtim razne dogodovštine, zanimljive razgovore, seoske priče, toliko je ljudi svraćalo za 60 godina. A kad se više popije, pa dođe do svađa, događala bi se i poneka tuča.

Kako je te gužve rešavao kad nadaleko, sve do grada, policije nije bilo, pitamo ga: – Bio sam prilično snažan, ni dvojice se nisam plašio da ih rastavim kada se potuku. Ako ih ima više, to je drugo. Bitno je da „zaladim” borbu u startu. Ako pustiš da ona „zaigra”, posle ne možeš da raskrstiš. Sve se to nekako rešavalo. Nisu mi ljudi zamerali, nekad su i čestitali kad bih rastavio drugare koji su se potukli. A policiju nikad nisam zbog toga zvao, niti koga prijavio za 60 godina rada kafane – odgovara Pero.

Tako je bilo u prvo vreme, a kako su decenije odmicale selo Ravni se razvijalo i postalo brojnije. Osamdesetih je Valjaonica iz Sevojna otvorila ovde pogon s oko 40 radnika, proradila je ambulanta, pošta, prodavnice, seoska škola imala i više od 300 đaka. Živelo je sedam-osam stotina ljudi u selu, jednom od najvećih u brdima, pa je i za kafanu bilo posla.

– Moglo je tada lepo da se živi od kafane, kao i od zemljoradnje koju sam radio punom parom. Nastojao sam da se uvek fino ponašam prema gostima, mnogi su me doživljavali kao prijatelja. A žena je bila još blaža nego ja. Uz to dobra usluga, erska šala, zavoleli su ljudi moje priče koje su ovde mogli da čuju. Ponekad su za goste svirali i muzičari: harmonika, trubači...

Prolazile su tako decenije. Ostarila su sela, mladi iz brda selili se u gradove. Zato je sve manje posla bilo i za „Kafanu kod Pera” u Ravnima. Oni koji bi navraćali nisu više pili domaću rakiju.

 – Sada se proda minimalno rakije u odnosu na drugo, ljudi radije piju veštačka pića nego prirodna. U ovo vreme glavni su vinjak i pivo – veli gazda i žali se: – Brdska sela nam propadaju, mladi odlaze, a i država tome doprinosi. Malo nas gurka s nekim subvencijama, na krave i ovce, ali se tu više zavaravamo. Da bi mladi ostali u selu, glavno je da im se otvore radna mesta, neki pogoni, kao što je bio ovaj kod nas koji odavno ne radi.

Pokretač akcija za selo

Kafana u ovo vreme posluje bez značajnijeg prometa. – Radimo samo da ne zatvorimo dok sam ja živ. Nema ni kasnog ostajanja gostiju, sve se promenilo. Snaha Milena je najčešće tu, dok ona bude mogla da radi, radiće i kafana, čim „zalivadi”, zatvorićemo – dodaje Vranić i podvlači svoju životnu crtu: – Moj život je obeležilo to što sam uporedo radio i kafanu i poljoprivredu, a vrlo retko bi i lud išao na dva posla. Ja sam uspeo jer sam bio kuražan, hrabar, sve izdržao. Nekad sam voleo i da se petljam oko vlasti, bio 12 godina opštinski odbornik, u zadružnom savetu, a pre svega pokretač seoskih aktivnosti: inicijator asfaltiranja puta ka Nikojevićima i okolnih, dovođenja vode s vodovoda Zmajevac i drugih poslova.

Tako kazuje krčmar s najdužim stažom. Njegova snaha Milena Vranić, neumorna u kafani mada ima i unuka, priznaje da posao nije lak: – Kafana je otvorena svakog dana, od jutra do uveče, a mi iz porodice sami radimo, nikad radnike nismo imali. Mlađi nam otišli u gradove, fakultete završili, osnovali svoje porodice. Radimo da se održi ova duga tradicija kafane.