Ми­лан је трубом надму­дрио че­ту Бугара

Тру­ба нам од дав­ни­на сви­ра и у ср­це ди­ра, а зна­ла је и у бо­је­ви­ма срп­ским до­бро да по­слу­жи. Та­кву за­бе­ле­шку „Злат­на Ка­ра­ђор­ђе­ва за тру­ба­ча” пи­ше во­де­ћи хро­ни­чар зла­ти­бор­ске про­шло­сти Ми­ли­сав Р. Ђе­нић у сво­јој књи­зи о де­ша­ва­њи­ма у Ве­ли­ком ра­ту „Го­ди­не стра­да­ња и бо­ла”. 

Јед­ног да­на тру­ба­чу тре­ће че­те дру­гог ба­та­љо­на Че­твр­тог пе­ша­диј­ског пу­ка сти­же пи­смо од ку­ће. Ка­ко је чи­та­ње од­ми­ца­ло био је све за­бри­ну­ти­ји. Сви рат­ни­ци отво­ри­ли кон­зер­ве с ме­сним на­ре­ском и ру­ча­ју, док је ње­го­ва ста­ја­ла нео­тво­ре­на, а по­глед му од­лу­тао у да­љи­ну. 

– Тру­ба­чу, што не је­деш? 

– Ка­ко да је­дем кад ви­дим да мо­ји уку­ћа­ни уми­ру од гла­ди, ме­се хлеб од мле­ве­не ко­чањ­ке и ле­ско­ве ре­се. Го­ди­на­ма се ни­су омр­си­ли. Пи­шу ми да је је­дан ком­ши­ја умро од гла­ди. 

– Је­ди, тру­ба­чу, и бу­ди сре­ћан ако их на­ђеш жи­ве кад се вра­тиш на Зла­ти­бор. – Ај­де, тру­ба­чу, по­је­ди ту ко­ње­ти­ну из кон­зер­ве, па да нам од­сви­раш јед­но ко­ло док Бу­га­ри не уда­ре – ша­ли­ли су се Ужи­ча­ни са сво­јим увек скром­ним и до­бро­ду­шним тру­ба­чем.

Рат­ни­ци кроз ша­лу на­слу­ти­ше на­пад. Убр­зо су Бу­га­ри пред­у­зе­ли из­не­на­дан удар на јед­но оде­ље­ње ужич­ке че­те на Бра­зда­стој ко­си. Ноћ­ни на­па­ди би­ли су бу­гар­ска спе­ци­јал­ност, јер су се под окри­љем но­ћи нај­бо­ље сна­ла­зи­ли. Кроз хлад­ну и мрач­ну је­се­њу ноћ, са ису­ка­ним ба­јо­не­ти­ма и от­ка­че­ним бом­ба­ма, на­ле­та­ли су у ма­са­ма. На­ши рат­ни­ци су их на вре­ме при­ме­ти­ли и спрем­но до­че­ка­ли на­пад. На­ста­је кр­ва­ви об­ра­чун пр­са у пр­са. На обе стра­не ужа­сна ло­мља­ва, пра­ва ту­ча. Пр­ска­ју кун­да­ци, зве­че шле­мо­ви, ло­ме се кр­ва­ви ба­јо­не­ти, а ја­у­ци рат­ни­ка све су бол­ни­ји.

По стра­ни је ста­јао тру­бач ужич­ке че­те и то по­сма­трао, без мо­гућ­но­сти да би­ло шта по­мог­не сво­јим дру­го­ви­ма. Кад су се у тој кла­ни­ци на­ши ре­до­ви по­че­ли по­ви­ја­ти, а не­ду­го за­тим рат­ни­ци кре­ну­ли да од­сту­па­ју, зла­ти­бор­ски се­љак се од­лу­чи на нео­би­чан по­ду­хват. По­ми­сли: ако по­ку­шај успе пот­пу­но ће из­ме­ни­ти ток бор­бе, уко­ли­ко пре­ва­ра бу­де от­кри­ве­на ни­шта не­ће по­гор­ша­ти по­ло­жај сво­је је­ди­ни­це. 

Истог тре­нут­ка из тру­бе Ми­ла­на Ми­ро­са­ви­ћа, скри­ве­ног од бу­гар­ских по­гле­да, кр­ва­вим бо­ји­штем од­јек­ну­ше зву­ци бу­гар­ске од­ступ­ни­це.

Сна­жан бу­гар­ски на­пад за тре­ну­так за­ста­де, али кад зву­ци по­ста­до­ше ја­чи, јер се и бу­гар­ски тру­бач при­дру­жи Ми­ла­ну ми­сле­ћи да је ко­ман­да из­да­ла на­ред­бу за по­вла­че­ње, не­при­ја­тељ­ски вој­ни­ци по­че­ше на­гло од­сту­па­ти. Охра­бре­ни Ужи­ча­ни се при­бра­ше и кре­ну­ше у го­ње­ње. По­сле за­вр­ше­не бор­бе ни­ком ни­је би­ло ја­сно за­што Бу­га­ри по­бе­го­ше кад су би­ли у сил­ном ју­ри­шу, све док се ни­је са­зна­ло да је срп­ски тру­бач сви­рао бу­гар­ску од­ступ­ни­цу.

Тих да­на ви­спре­ни зла­ти­бор­ски се­љак при­мао је че­стит­ке сво­јих дру­го­ва и ста­ре­ши­на, чак су до­ла­зи­ли и рат­ни­ци из дру­гих је­ди­ни­ца да ви­де чо­ве­ка ко­ји је тру­бом по­бе­дио не­при­ја­тељ­ску че­ту. Ве­ро­ват­но је Ми­лан Ми­ро­са­вић, је­ди­ни рат­ник Ве­ли­ког ра­та ко­ји је тру­бом сте­као нај­зна­чај­ни­је рат­но од­ли­ко­ва­ње, Злат­ни ор­ден Ка­ра­ђор­ђе­ве зве­зде са ма­че­ви­ма. При­ли­ком све­ча­не до­де­ле ко­ман­дант упи­та овог нео­бич­ног ју­на­ка: – До­бро, Ми­ро­са­ви­ћу, ре­ци ми от­куд ти знаш бу­гар­ску од­ступ­ни­цу.

– Го­спо­ди­не ма­јо­ре, од Бре­гал­ни­це до да­нас чуо сам је без­број пу­та, па да сам луд до­сад би је на­у­чио – од­го­во­ри од­ли­ко­ва­ни.

А Ми­лан је, пи­ше у књи­зи, био пу­ка зла­ти­бор­ска си­ро­ти­ња. Зе­мљо­рад­ник ро­ђен 1891. у Ја­се­но­ву, као де­ве­то де­те у ку­ћи си­ро­ма­ха Ми­ло­са­ва и Нов­ке. Де­тињ­ство и мла­дост про­вео је на оче­вом кр­ше­ви­том по­се­ду где су је­ди­но успе­ва­ли раж и овас. Жи­вот у стал­ној оску­ди­ци ство­рио је од ње­га скром­ног чо­ве­ка, по­ву­че­ног у се­бе, ко­ји се ни­ком ни­је за­ме­рио ни­ти се с ким по­сва­ђао. 

А кад се вра­тио из ра­та с од­ли­ко­ва­њем за­те­као је код ку­ће још ве­ће си­ро­ма­штво, ре­зул­тат су­ро­ве оку­па­ци­је. „То­ме тре­ба до­да­ти и не­бри­гу др­жа­ве. Обе­ћа­ва­ла је да ће по­том­ке шко­ло­ва­ти, пре­у­зе­ти бри­гу о њи­хо­вом здра­вљу... На­жа­лост, бр­зо је за­бо­ра­ви­ла сво­је ју­на­ке, ин­ва­ли­ди су ви­ђе­ни ка­ко про­се на бе­о­град­ским Те­ра­зи­ја­ма. Мно­го пу­та сам се уве­рио ко­ли­ко има исти­не у му­дрој из­ре­ци да се др­жа­ва се­ља­ка се­ти два пу­та: кад тре­ба да пла­ти по­рез и кад поч­не мо­би­ли­за­ци­ја”, пи­ше Ми­ли­сав Ђе­нић, до­да­ју­ћи и ово: 

„Рат­ни тру­бач Ми­лан имао је си­на и че­ти­ри кће­ри, ко­ји су би­ли не­срећ­не суд­би­не. Тру­ба­чев син Мла­ђен стра­дао је 1957. под не­ја­сним окол­но­сти­ма на од­слу­же­њу вој­ног ро­ка, а за­тим је умр­ла и ћер­ка Ми­лој­ка. Од жа­ло­сти за њи­ма Ми­лан је пре­ми­нуо 1959. го­ди­не. Ту­жна при­ча ове по­ро­ди­це на­ста­ви­ла се и пр­вих го­ди­на 21. ве­ка ка­да су три Ми­ла­но­ве кће­ри Бо­сиљ­ка, Ми­ло­са­ва и До­бри­на, три не­у­да­те ста­ри­це, жи­ве­ле у оче­вој ча­ђа­вој ку­ћи­ци у вр­ле­ти­ма Мур­те­ни­це. Ду­го без стру­је и во­де, у бе­ди, о че­му су и но­ви­не пи­са­ле.”