Бисер београдске историје

Окружен прелепим парком од столетних стабала, ружичњаком и елегантним травњацима, перголама, парк-терасама, павиљонима и отвореним погледима ка Кошутњаку, Топчидеру и Авали, Краљевски комплекс на Дедињу је сада први пут дом три генерације Карађорђевића и поново отвара своја врата посетиоцима.

Један је од најпрепознатљивијих и најзначајнијих историјских простора у Београду, а чине га чине Краљевски двор, Бели двор и Дворска капела Светог Андреја Првозваног, који је заштитник и крсна слава краљевске породице.

Краљевски двор је старији, грађен је између 1924. и 1929. године, и то приватним средствима краља Александра Првог, а био је замишљен као породична резиденција владарске породице. Обликован је у српско-византијском стилу, што му даје свечану, али и национално препознатљиву архитектуру. У њему су живели краљ Александар и касније краљ Петар Други, а данас је то дом престолонаследника Александра и његове породице.

Бели двор је подигнут касније, као приватни дом за краљеве синове, престолонаследника Петра, принца Томислава и принца Андреја. Градња је почела 1934. године, а завршена 1937, након убиства краља Александра у Марсеју, па је његов наследник Петар Други постао нови господар комплекса.

Краљевски двор  су пројектовали Живојин Николић и руски архитекта Николај Краснов, а уз двор се налази и краљевска капела посвећена Светом Андреју Првозваном, породичном заштитнику Карађорђевића.

Данас посетиоци највише памте његову церемонијалну атмосферу, салоне и приче из историје двора, али и чињеницу да је управо ту била породична свакодневица једне од најважнијих српских династија.

Бели двор је, међутим, друга прича. Краљ Александар  Први је наредио да се изгради као будућа резиденција за његова три сина. Извођење је надзирао кнез намесник Павле, а архитекта је био Александар Ђорђевић. За разлику од Краљевског двора, који је био више церемонијалан и државнички, Бели двор је замишљен као интимнији, породични, приватни простор.

Унутрашњост Белог двора одражава баш ту намену: велики хол, салони у стилу Луја 15. и Луја 16, венецијански лустери, формална трпезарија у стилу чипендејла и библиотека са око 35.000 књига.

Краљевски комплекс и данас делује као једна од најзанимљивијих београдских целина: у њему се на малом простору живи прича о монархији, амбицији, породичној судбини и историјским преокретима Србије у 20. веку.

Комплекс се може обићи организованим турама у сарадњи са Туристичком организацијом Београда, а посета обухвата и Краљевски и Бели двор, као и капелу. Обиласци које води Туристичка организација Београда су суботом у 9.30 на српском и 12.30 на енглеском језику, улазница кошта 2000 динара, а у цену су урачунати услуга водича и превоз аутобусом из центра.

Глобус који је преживео бомбардовање

Посебно место у Краљевском двору заузима Коронелијев глобус,

један од најдрагоценијих предмета у краљевској библиотеци. Окружен богатом збирком књига и ренесансним ентеријером, овај изузетно редак глобус представља сазвежђа зодијака и право је ремек-дело.

Израдио га је италијански картограф и уметник Вићенцо Коронели, италијански фрањевац, картограф, космограф, енциклопедиста и један од најчувенијих израђивача глобуса у Европи крајем 17. и почетком 18. века, чија дела су красила европске дворове, библиотеке и научне институције.

Посебну историјску димензију глобусу дају оштећења која су на њему настала током НАТО бомбардовања Београда 1999. године. Глобус је тада страдао од разбијеног прозорског стакла, а трагови су и данас видљиви на његовој површини, јер материјал од којег је направљен више није могуће репродуковати.

Фонтана у Соби шапата

Међу најтајанственијим просторијама Краљевског двора је Соба шапата, скривена у раскошном подруму који се по свом изгледу потпуно разликује од остатка двора. Док је горњи део палате грађен у српско-византијском стилу, подземне одаје осмислио је руски архитекта Николај Краснов, инспирисан старим руским дворовима, бајкама и раскошним ентеријерима Кремља. Зидови и сводови осликани су мотивима из српских народних песама, бајке о жар-птици и причама из Хиљаду и једне ноћи.

Управо овде, далеко од очију јавности, краљ Александар Карађорђевић примао је само најповерљивије сараднике и госте.

Соба шапата, позната и као Ружичасти салон, била је намењена најважнијим разговорима и дипломатским сусретима. Управо због тога је настало једно од најзанимљивијих техничких решења у читавом двору – мермерна фонтана на кључ.

Краснов ју је пројектовао по узору на чувену Бахчисарајску фонтану, познату и као Фонтана суза на Криму, а њена функција није била само декоративна. Када би краљ желео да води поверљив разговор, посебним кључем покретао је механизам који је пуштао воду кроз фонтану. Жубор воде стварао је својеврсну звучну завесу која је прикривала гласове и онемогућавала прислушкивање. Захваљујући специфичној акустици просторије, свако ко би се налазио изван салона могао је да чује само шапат и шум воде, али не и садржај разговора.

Ренесансна раскош и таписерија

Трпезарија Краљевског двора са погледом на унутрашњи атријум са колонадом у византијском стилу, најраскошнија је одаја у Краљевском двору. Одликује се мотивима инспирисаним ренесансом, а простор је испуњен бројним декоративним детаљима у дуборезу, портретима краљева Александра Првог, Петра Првог и Петра Другог, као и позлаћеним детаљима који заједно стварају утисак раскоши и пажљиво осмишљене дворске естетике.

Један од најупечатљивијих елемената у просторији је велика таписерија из 18. века која осликава победу Александра Македонског над персијским царем Даријем, која доминира целим зидом.

Плафон трпезарије, украшен дрвеним орнаментима, као и у многим другим просторијама Краљевског двора, пројектовао је чувени архитекта Николај Краснов, чији је рад оставио снажан печат на целокупном ентеријеру комплекса на Дедињу. Његов дизајн пажљиво прати ренесансне принципе склада и пропорције, доприносећи јединственом осећају хармоније у простору.

Салонска гарнитура у Белом двору

Међу бројним занимљивостима које крије Бели двор на Дедињу налази се и једна наизглед обична салонска гарнитура у стилу Луја 15. Смештена у једном од репрезентативних салона палате, ова елегантна гарнитура коришћена је за пријеме страних делегација, дипломата и високих државника који су долазили у Београд током бурних деведесетих, када је Бели двор служио као званична резиденција председника Србије и Савезне Републике Југославије, Слободана Милошевића.

Управо на тој гарнитури вођени су разговори који су у појединим тренуцима имали велики значај за политичку будућност земље. Због тога је она занимљива и као комад луксузног намештаја и као својеврсни историјски артефакт који повезује два различита периода српске историје: време краљевске породице Карађорђевић и године када је Бели двор био место најважнијих политичких догађаја 20. века.

Књиге осликане руком краљице Марије

У библиотеци Белог двора чува се и изузетна дворска збирка књига краљице Марије, румунске принцезе по рођењу и супруге југословенског краља Александра И, са којим је делила живот у периоду између два светска рата. Позната по високом образовању и интересовању за уметност и културу, она је сама украшавала корице књига.

Ове књиге красе и ручно рађене илустрације, златотисак и уметнички дизајнирани иницијали, што их сврстава у категорију библиографских драгоцености, али и уметничких предмета.

Краљица Марија је била позната по томе да је подстицала културни живот двора и да је имала истанчан осећај за естетику, па се претпоставља да је део књига из библиотеке био пажљиво биран управо у складу са њеним укусом и интересовањима.

Краљев портрет

Портрет краља Александра Првог, дело чувеног сликара Паје Јовановића, имао је необичну судбину у Белом двору. Након промена кроз које је комплекс пролазио, слика је годинама била склоњена и заборављена, све док је наследници нису поново открили на тавану, прекривену прашином и остацима времена.

На изненађење свих, платно је остало готово нетакнуто упркос деценијама запостављености. Овај вредан уметнички рад данас поново заузима централно место у улазном холу Белог двора, где дочекује посетиоце као подсетник на богату историју династије Карађорђевић и уметничко наслеђе које је преживело турбулентна времена.