Београд у данима пред примирје у Великом рату
Становништво нестрпљиво чека долазак трупа, али неће да их пошаљу да не даду изговор за бомбардовање вароши. Заспао сам с тврдим убеђењем да је рат сада свршен и да сам у њему извршио своју дужност, забележио је о тим незаборавним данима Арчибалд Рајс
Измицала је и последња година крвавог Великог рата. Силно надирући с југа, део по део окупиране отаџбине са савезницима ослобађа победоносна српска војска.
С овом напаћеном и јуначком војском, уз коју је провео тешке ратне дане, стиже у нашу престоницу 1. новембра 1918. др Арчибалд Рајс, швајцарски форензичар, публициста, професор који је живот посветио Србији. Жељена слобода већ обасјава окупацијом осиромашени и опљачкани Београд. Ево шта је у белешкама из свог ратног дневника Рајс о томе записао у тексту „Победоносна офанзива 1918”:
„Време је свеже, а има помало сунца. Идем напред, али ускоро ме сустиже аутомобил команданта дивизије. Трагови аутомобила се виде непрестано на путу, дакле, Београд је слободан и дивизија ће логоровати у престоници...
Остављам свог коња у дивизији и улазим пешице у Београд. Ја сам један од првих који улазe у престоницу. Све становништво је на улицама. Аустро-Немци тек што су отишли.
Одушевљење је огромно. То је поплава цвећа, венаца, пешкира у знак добродошлице. А сви ти пешкири носе датум! Кад су жене имале времена да то извезу?
Усред вароши на Теразијама гужва. Један млади добровољац служи ми као гардиста и једва ми крчи пут. Два пута морам да бежим у дућане да се ослободим цвећа и венаца.
Одлазим у општину да поздравим општински одбор. Ту наилазим на срдачан пријем. Шетам се тако до 18 сати и враћам у дивизију са двадесетак пешкира, као успоменом на овај дан ослобођења Београда.
Становништво нестрпљиво чека долазак трупа, али неће да их пошаљу да не даду изговор за бомбардовање вароши. Заспао сам с тврдим убеђењем да је рат сада свршен и да сам у њему извршио своју дужност”, забележио је о тим незаборавним данима Рајс, што је с краја 20. столећа објављено у монографији групе аутора „Голгота и васкрс Србије 1915–1918”.
У тој вредној књизи налазе се и друга сведочанства о ослобађању Београда. Једно од њих, као лично сећање из детињства, описао је новинар и књижевник Милан Ђоковић (1908–1993) у поглављу „Деца под окупацијом 1915–1918”. Иако тада дечак, упамтио је многе невоље сурових дана окупације. А најрадије се сећао доласка слободе, о чему је записао:
„Неке слике су још врло живе у сећању. Прва слика: ујутру рано, дечак из великог дворишта сам се упутио ка Старом ђерму. Тамо где се Београд завршавао и почињало село с њивама необраног кукуруза, где се улица (данашњи булевар) састајала са путем за Смедерево.
Друга слика: уз куће је стајало, прибијено, доста света. Сви су гледали на ону страну одакле се долази из Гроцке и Смедерева.
Трећа слика: појавио се млад војник, наш, с пушком наготовс и руком давао знак да му нико не прилази. Ишао је средином улице. Људи су гледали, неми, са сузама у очима, питајући се ваљда да није сан. Нека жена је бацила цвеће. После тога је наишао други војник, трећи, пети...
Дечак је трчао тротоаром. На Теразијама се окупило много више света. А они војници (извидница, рекло се) ишли су ка Калемегдану, и даље с пушкама наготовс.
На крају Кнез Михаилове улице чуо се топот коњских копита. Официри и војници, на коњима, застали су испред кафане ’Српска круна’, преко пута главног улаза у велики Калемегдан и окренули погледе на Саву, чија се вода видела кроз голо грање прве јесени.
Из кафане су се појавили келнери с чашама пива. Официри и војници, са коња, дохватали су те чаше и испијали их. А онда су мамузнули коње и касом отишли ка Сави. Чули су се узвици: ’Живели!’
Дечак се вратио на Теразије. Тамо је већ била окупљена маса Београђана. Коњи су кићени белим пешкирима. На официре и војнике, коњанике, бацио је цвеће. Сузе су текле низ лица и ваздух се проламао од одушевљених поздрава. Није сан...”
