Zašto neko ne može da prestane da laže
U svakodnevnom životu svi se povremeno poslužimo malom, takozvanom „belom laži“, bilo da bismo nekoga poštedeli neprijatnosti ili izbegli konfrontaciju, omalovažavanje nečijih vrednosti, osećaj neprijatnosti, zabrinutosti...
Postoje,međutim, ljudi za koje laganje nije povremena epizoda, već način življenja. Patološki lažljivci stvaraju zamršene priče, grade svetove koji postoje samo u njihovoj mašti i često ni sami ne mogu da se zaustave, čine to kompulzivno i bez realnog opravdanja. Ostalima oko njih ubrzo postaje jasno da izmišljaju suviše zamršene priče, a teško je proceniti i kada im zaista treba verovati.
Za njih, laž nije sredstvo, već navika, impuls kome ne umeju da odole. Upravo zato ova pojava već decenijama intrigira psihijatre.
Pseudologija fantastika, mitomanija i morbidno laganje osnove su kompulzivnog laganja, preuveličavanja ili maskiranja stvarnosti.
Slično kao i sa opsesivno kompulzivnim poremećajem, poriv za ovakvim ponašanjem može da bude izuzetno jak, pa je često nemoguće odupreti mu se.
Klinički gledano, patološko laganje se uglavnom istražuje u kontekstu drugih obrazaca ponašanja i smatra se simptomom poremećenog mentalnog stanja, piše Psych Central.
Da bi laganje bilo patološko, prvo treba pogledati širi kontekst i shvatiti učestalost takvih obrazaca ponašanja, kao i to da li osoba uopšte može da se zaustavi u tome. Neke studije svode patološko laganje na izgovaranje pet ili više laži tokom dana, kroz period od šest meseci.
Višak bele mase u mozgu
„British Journal of Psychiatry“ je objavio studiju prema kojoj se kod patoloških lažljivaca pokazuje povećanje prefrontalne bele mase u mozgu za oko 26 procenata. Kod ljudi sa više bele mase naime, verbalna je komunikacija i sposobnost obrade podataka je snažnija, ali se kod patoloških lažljivaca beleži i problem sa odnosom prema sopstvenim emocijama i nedostatak empatije.
Bez obzira na verbalne veštine, njima je teže da održe dugoročne odnose i poslove, jer se njihove laži uglavnom otkriju.
Patologija laganja vezana je uz druge poremećaje u ponašanju, a često i za traume koje korene vuku iz detinjstva, u kojem je sa socijalnog aspekta, bilo nužno prikrivati neke mane.
Uzroci koji pokreću patološko laganje mogu biti vezani za neke druge poremećaje. Osoba koja ima antisocijalni poremećaj ličnosti, može posegnuti za laganjem kako bi ostvarila simpatije i time poboljšala vlastiti status.
Oni sa graničnim poremećajem ličnosti, laž koriste kako bi izbegli odbijanje ili napuštanje.
Narcisoidni poremećaj ličnosti vodi ka laganju u svrhu iskorišćavanja drugih i održavanja sopstvene grandiozne ličnosti.
Uhvaćeni u laži
Patološki lažljivac često bude brzo otkriven, jer nakon nekog vremena postane očigledno da su priče koje iznosi proizašle iz fantazija ili su njima suviše obogaćene. Mada imaju mnoštvo detalja, koji vremenom variraju, osobama oko njih postaje jasno da neke od priča jednostavno ne mogu da budu istinite.
Mada su svesni svojih laži, ovi ljudi zbog kontinuiranog izlaganja i ponavljanja, počinju da ih prihvataju kao deo svoje ličnosti.
Vrlo je verovatno kako je reč o patološkom lažljivcu ako je osoba sposobna da laže o širokom dijapazonu tema; ako opisi događaja nisu potkrepljeni činjenicama, niti se mogu povezati sa stvarnom situacijom; ako insistira na ličnoj varijanti bez obzira na dokaze; ako se užurbano izvlači iz razgovora i nastavlja da laže čak i nakon što u tome biva uhvaćena.
Nakon što je uhvaćen u priči, patološki lažljivac postaje defenzivan, izbegava pitanja, a ako na njih i odgovara, čini to vrlo šturo.
Iza potrebe za laganjem, često se krije neki dublji problem – poput izbegavanja razočarenja. Većina lažljivaca je svesna svog ponašanja i laži koje govore, a to može biti zaista opterećujuće.
Reč je o osobama koje same sebi komplikuju život i u stvari žele pomoć.
