Зашто неко не може да престане да лаже
У свакодневном животу сви се повремено послужимо малом, такозваном „белом лажи“, било да бисмо некога поштедели непријатности или избегли конфронтацију, омаловажавање нечијих вредности, осећај непријатности, забринутости...
Постоје,међутим, људи за које лагање није повремена епизода, већ начин живљења. Патолошки лажљивци стварају замршене приче, граде светове који постоје само у њиховој машти и често ни сами не могу да се зауставе, чине то компулзивно и без реалног оправдања. Осталима око њих убрзо постаје јасно да измишљају сувише замршене приче, а тешко је проценити и када им заиста треба веровати.
За њих, лаж није средство, већ навика, импулс коме не умеју да одоле. Управо зато ова појава већ деценијама интригира психијатре.
Псеудологија фантастика, митоманија и морбидно лагање основе су компулзивног лагања, преувеличавања или маскирања стварности.
Слично као и са опсесивно компулзивним поремећајем, порив за оваквим понашањем може да буде изузетно јак, па је често немогуће одупрети му се.
Клинички гледано, патолошко лагање се углавном истражује у контексту других образаца понашања и сматра се симптомом поремећеног менталног стања, пише Psych Central.
Да би лагање било патолошко, прво треба погледати шири контекст и схватити учесталост таквих образаца понашања, као и то да ли особа уопште може да се заустави у томе. Неке студије своде патолошко лагање на изговарање пет или више лажи током дана, кроз период од шест месеци.
Вишак беле масе у мозгу
„British Journal of Psychiatry“ је објавио студију према којој се код патолошких лажљиваца показује повећање префронталне беле масе у мозгу за око 26 процената. Код људи са више беле масе наиме, вербална је комуникација и способност обраде података је снажнија, али се код патолошких лажљиваца бележи и проблем са односом према сопственим емоцијама и недостатак емпатије.
Без обзира на вербалне вештине, њима је теже да одрже дугорочне односе и послове, јер се њихове лажи углавном открију.
Патологија лагања везана је уз друге поремећаје у понашању, а често и за трауме које корене вуку из детињства, у којем је са социјалног аспекта, било нужно прикривати неке мане.
Узроци који покрећу патолошко лагање могу бити везани за неке друге поремећаје. Особа која има антисоцијални поремећај личности, може посегнути за лагањем како би остварила симпатије и тиме побољшала властити статус.
Они са граничним поремећајем личности, лаж користе како би избегли одбијање или напуштање.
Нарцисоидни поремећај личности води ка лагању у сврху искоришћавања других и одржавања сопствене грандиозне личности.
Ухваћени у лажи
Патолошки лажљивац често буде брзо откривен, јер након неког времена постане очигледно да су приче које износи произашле из фантазија или су њима сувише обогаћене. Мада имају мноштво детаља, који временом варирају, особама око њих постаје јасно да неке од прича једноставно не могу да буду истините.
Мада су свесни својих лажи, ови људи због континуираног излагања и понављања, почињу да их прихватају као део своје личности.
Врло је вероватно како је реч о патолошком лажљивцу ако је особа способна да лаже о широком дијапазону тема; ако описи догађаја нису поткрепљени чињеницама, нити се могу повезати са стварном ситуацијом; ако инсистира на личној варијанти без обзира на доказе; ако се ужурбано извлачи из разговора и наставља да лаже чак и након што у томе бива ухваћена.
Након што је ухваћен у причи, патолошки лажљивац постаје дефензиван, избегава питања, а ако на њих и одговара, чини то врло штуро.
Иза потребе за лагањем, често се крије неки дубљи проблем – попут избегавања разочарења. Већина лажљиваца је свесна свог понашања и лажи које говоре, а то може бити заиста оптерећујуће.
Реч је о особама које саме себи компликују живот и у ствари желе помоћ.
