Људске ћелије комуницирају светлом
Навикли да посматрамо људско тело као сложени хемијски систем. Нова истраживања, међутим, отварају готово невероватну перспективу: можда нисмо само „биохемијске машине”, већ и биолошки извори светлости. Научници су открили да наше ћелије, тачније митохондрије у њима, познате као „ћелијске електране”, емитују изузетно слабе честице светлости познате као биофотони.
Неки научници сматрају да су они једноставно нуспроизвод метаболичких процеса, док други верују да представљају софистициран систем преноса информација. Тренутно не постоји јединствени модел који објашњава све аспекте овог феномена, преноси arXiv.
Биофотони су дефинисани као ултра-слаба емисија фотона у видљивом спектру коју производе живи организми. За разлику од биолуминисценције (попут светлећих медуза), ово светло је толико слабо да га није могуће видети голим оком, већ га региструју само изузетно осетљиви детектори.
Ипак, оно је стално присутно: свака ћелија у нашем телу емитује ову микроскопску светлост док обавља своје метаболичке процесе, пише MDPI.
Митогенетско зрачење
Кључни извор ове светлости су митохондрије, где се одвија производња енергије. Током тих процеса долази до оксидативних реакција које могу генерисати побуђена електронска стања, а њихов повратак у стабилно стање ослобађа фотоне, односно биофотоне. Другим речима, сваки пут када наше тело производи енергију, оно истовремено „засија” на микроскопском нивоу.
Ова појава није нова идеја. Још почетком 20. века руски биолог Александар Гурвич говорио је о „митогенетском зрачењу”, док је немачки биофизичар Фриц Алберт Поп седамдесетих година прошлог века први експериментално доказао постојање биофотона и дао им име. Од тада, бројна истраживања потврђују да сва жива бића, од бактерија до људи, емитују ову врсту светлости.
Али оно што највише интригира научнике јесте питање: да ли је ова светлост само нуспојава или има функцију?
Све већи број студија сугерише да би биофотони могли да имају улогу у комуникацији између ћелија. Постоје индиције да ова светлост утиче на суседне ћелије, мењајући њихову електричну активност и понашање, пише PMC.
Нека истраживања према писању ScienceDirect чак указују на то да би биофотони могли да буду део тзв. „bystander ефекта”, када једна ћелија утиче на другу без директног контакта, путем електромагнетних сигнала.
Светлосни сигнали у мозгу
Још радикалније теорије иду корак даље: поједини научници разматрају могућност да би светлосна комуникација могла да постоји и у мозгу, између неурона, као допунски систем, уз електричне и хемијске сигнале.
Наука је овде још увек опрезна. Иако је постојање биофотона добро документовано, њихова тачна функција и даље није до краја разјашњена.
Иако су ове идеје још увек у домену хипотеза, оне отварају врата потпуно новом разумевању свести и функционисања мозга, закључује PubMed.
