Руси у српској колективној свести

„Има сеоба, смрти нема”, мисао је Милоша Црњанског која у потпуности резонира са историјским романом руске књижевнице Јелене Зелинске „Последњи Руси виђени су у Београду” (у преводу Миље Балетић и у издању „Службеног гласника”), јер то је приповест о некадашњим и савременим руским миграцијама на Балкан, у Србију. Јелена Зелинска и сама је руска књижевница и мигранткиња која живи у Будви. Стицајем необичних околности она је овом књигом оживела успомену на Алексеја Бутакова (1907–1953), припадника беле руске емиграције који је са мајком дошао још као дечак у Панчево, а затим и у Београд, као један од многих који су нашли уточиште под великодушним покровитељством Александра Првог, краља Срба, Хрвата и Словенаца и затим краља Југославије. Бутаков је завршио музичку школу и Универзитет у Београду, држао концерте, предавао, компоновао – чак и када је доспео у нацистички логор за заробљене официре. Истражујући подробно чињенице о животу Алексеја Бутакова, Зелинска оживљава и многе његове савременике, а међу њима Бранислава Нушића, Милицу Јаковљевић – Мир Јам, Стевана Јаковљевића, Рафаила Блама, који је са Бутаковим и у логору пркосио страху, хладноћи и глади стварајући музику. Ауторка пише и о доласку прослављене руске примабалерине онога доба Ане Павлове у Београд и прати настанак чувеног балета Стевана Христића „Охридска легенда”. Други приповедни ток романа фокусиран је на савремене руске мигранте, а међу њима и на Риту, која ради у школи за мигранте најновијег таласа.

То како сте дошли до нотног списа заборављеног руског композитора Алексеја Бутакова наликује на стари књижевни мотив пронађеног рукописа. Верујете ли да је то случајно?

Тог лета сам путовала по Србији и сакупљала материјал за своју књигу „Моја укусна Србија”. Моје колеге и ја смо отишли ​​у село Злакуса да фотографишемо њихову чувену керамику. Било је касно за повратак у Београд, па смо одлучили да преноћимо у оближњем еко-селу „Терзић авлија”. Александар, његов власник, неочекивано ми је поставио питање док ме је водио кроз свој мали локални историјски музеј: „Одавно имам кутију са архивом. Купио сам је на бувљаку за 600 динара. Садржи писма написана на руском. Да ли бисте желели да их видите?” Наравно, била сам радознала. Одавно ме занима историја беле емиграције на Балкану. Александар је донео кутију. И тамо, међу писмима на руском, српском и немачком, плакатима, старим рачунима и фотографијама, видела сам малу свеску – дневник, мислим. Отворила сам је, прелистала, а тамо су биле ноте! И онда сам видела натпис на корицама дневника: „Алексеј Бутаков, 1943, Нирнберг, касарна 6”. Одмах сам схватила да у рукама држим више од нотних записа – ово је буквално била нит ка мистериозној судбини. Прво што сам урадила по повратку у Београд било је да контактирам са познатим историчаром руске емиграције Алексејем Арсењевим. Његов кратак профил је много тога разјаснио: Алексеј Бутаков, син руског адмирала који је стигао у Југославију са Врангеловом војском. Музичар, официр у Краљевској војсци, заробљеник логора за ратне заробљенике. Моје друго писмо било је адресирано музиколозима, у Москву. Убрзо сам добила одговор: „Имамо посла са академским нивоом, калибром Рахмањинова, Римског-Корсакова...” И схватила сам да ме је божанска промисао довела до овог малог музеја, где је архива деценијама чекала свог истраживача. Било је као да ме је неко ословио и позвао. Прихватила сам то као своју дужност, своју мисију – да вратим Алексејеву музику тамо где јој је место: слушаоцима.

Приповедни ток грана се у више рукаваца, у прошлост и у садашњост, више је главних јунака... Међутим, због чега сте посвету ипак дали граду Београду?

Београд је град са личношћу. Он није само кулиса догађаја – он је живи учесник. Не заборавите да је овај град постао уточиште за хиљаде руских избеглица – како у прошлом веку тако и данас. Моја посвећеност овом великом граду је и констатација чињенице и моја захвалност.

Ваш роман описује доласке многих светских уметника у Београд, од чувене балерине Ане Павлове до Американке Џозефине Бејкер. Међутим, средиште културног врења сместили сте у култне београдске кафане „Руски цар”, хотел „Москва”, „Знак питања”, у којима су и бели Руси нашли своје место...

То је била карактеристика београдског живота – кафанска култура. И друштвени и музички живот становника града заиста се дешавао тамо. Међутим, центар живота мојих ликова, њихов ослонац и упориште, било је Народно позориште у Београду. Управо је тамо била концентрисана музичка култура, нова за Београђане у то време, донета из позоришта Санкт Петербурга и Москве. Алексеј Бутаков, након што је завршио музичку школу у Београду, одмах је постао познати пијаниста и извођач. Његов први посао било је место помоћника диригента у београдском Народном позоришту. Заједно са својим пријатељима – играчем Олегом Гребеншчиковим, кореографом Анатолијем Жуковским и многим другима, створио је нови југословенски балет. После рата, Алексеј је постао професор, а затим и директор Музичке школе „Мокрањац”.

Једна од прича посвећена је и снимању филма о Алексеју Бутакову. Како сте се осећали када је тај документарац најзад и приказан на Великој сцени Народног позоришта у Београду и када сте одслушали концерт којим је Бутаков враћен на сцену као композитор?

Мој главни циљ није био само да истражим Алексејеву судбину: морала сам да реконструишем целокупно његово музичко наслеђе. Архива, фонотека Радио Београда, филмотека и Музичка академија – уз њихову помоћ, успела сам да саставим целокупно наслеђе овог заборављеног композитора. А што је најважније, имали смо његове композиције написане у логору. Замишљала сам како је, у нехуманим условима, смрзавајући се и гладујући, музичар компоновао музику. Невероватно. Желела сам да испричам причу о руском емигранту, официру Југословенске војске, браниоцу Београда и заробљенику у немачком логору. Заједно са колегама снимила сам филм „Нека буде музика. Алексеј Бутаков”, који говори о самом открићу, истраживању и, што је најважније, херојској снази југословенских музичара-официра који су, затворени четири године, задржали своје достојанство, храброст и осећај дужности под тим условима. Мој главни сан је остао да вратим Бутаковљеву музику на место где је започео свој музички живот. И мој сан се остварио! Дана 9. октобра 2024. године на сцени Народног позоришта у Београду одржан је концерт „Повратак Алексеја Бутакова”, где је симфонијски оркестар овог позоришта извео 12 музичких дела композитора. Када сам изашла на сцену да најавим концерт, који је почео пројекцијом филма, видела сам да је ова прелепа сала пуна гледалаца. Било је потомака белих емиграната, било је савремених руских емиграната, а било је и Београђана. Посматрала сам ово дивно окупљање и, верујте ми, заиста сам осетила да су поред нас сви они који су играли на овој сцени, певали, свирали у оркестарској „јами”, да су остали у овом прелепом симболу културе. И схватила сам да сам сада и ја део овог позоришног живота који деле Руси и Срби.

Зашто је Алексеј Бутаков заборављен када је био врсни пијаниста и композитор, увеличао српску културу и делио судбину војника Југословенске краљевске војске у нацистичким логорима? А наводите и податак да без Елене Пољакове, Александра Фортуната и Нине Кирсанове код нас не би ни било балета...

Руски музичари, кореографи, уметници и друге креативне личности дали су огроман допринос оснивању позоришта, посебно његове балетске трупе. Многи од њих су постали резервни официри, бранили су Београд са Краљевском војском и били су затворени у немачким логорима. После рата, када је Југославија постала социјалистичка, ставови према руским емигрантима – белогардејцима – драматично су се променили. Неки су умрли, други су емигрирали у друге земље. Њихове приче и њихов допринос су заташкани. Међутим, архиве су сачуване, а овај период историје Београда се истражује и слави. Недавно је чак и једна улица добила име по руском архитекти Николају Краснову, који је овде саградио многе лепе зграде.

Руски кореографи поставили су на сцену Народног позоришта Христићеву „Охридску легенду”, а описујете их у македонској епизоди у додиру са словенским митовима. Шта је, по вашем мишљењу, корен српског „обожавања” руске културе: тај словенски, а затим и православни корен наших народа или касније левичарске, комунистичке, идеје?

Христићев балет „Охридска легенда”, ремек-дело југословенске сцене, композитор је створио у тесној сарадњи са руским музичарима и кореографима који су путовали по Македонији да би, пре свега, проучавали њен фолклор. Узгред, овај део романа садржи детективску причу о стварању чувеног охридског бисера, чију је тајну такође тамо донео руски емигрант. Двадесетих година 20. века крем руског уметничког друштва нашао се у Југославији. Тамо је наступала Ана Павлова, певали су Шаљапин, Вертински и Надежда Плевицка. Мале сцене београдских кафана биле су испуњене извођачима светске класе. Како да се човек не заљуби у руску културу? Чини ми се да је та слика Руса, последњих Руса, сачувана у колективној свести. Понекад мислим да то спречава Србе да реалније сагледају модерну Русију.

Долазимо до наслова романа – последње праве Русе видели су Београђани, остали су после њих само Совјети. Јасно разликујете ту идеолошку компоненту руске културе, културе белих и црвених, и дочаравате је сценом спаљивања једне од највећих емигрантских руских библиотека у Београду, сценом у којој бољшевик шутира Рускињу која покушава да спасе књиге.

Моје разумевање наслова „Последњи Руси” три пута је појашњено у роману кроз његове ликове. Прво је објашњење Ане Павлове, затим совјетског официра у нацистичком логору и, у последњем поглављу, самог протагонисте романа. Наравно, за мене ово није метафора, већ очигледна чињеница: током 80 година совјетске власти бољшевици су успели да створе, како су то назвали, новог човека – совјетског човека. И тај човек се разликује од тих последњих Руса по својој личности, друштвеним вештинама, чак и језику. Посебно је, наравно, важно друштвено искуство преживљавања совјетског човека под притиском режима.

Како су се београдски Руси нашли у грађанском рату у Југославији, оном током Другог светског рата, а како после чувене 1948. године?

Управо о томе роман говори. Током Другог светског рата, руски емигранти, попут мог јунака Алексеја Бутакова, придружили су се Краљевској војсци, постали партизани; другим речима, изабрали су да бране Југославију. Међу њима је било и присталица монархије. Након раскида између Југославије и СССР-а, који је, по мом мишљењу, био благословен за Југославију, Руси су се нашли у тешкој ситуацији. Већина је емигрирала, многи су ухапшени и погинули када је Црвена армија стигла у Београд. Било је и оних који су веровали у совјетску власт и вратили се у СССР, право у гулаг. Али неки, попут Алексеја Бутакова, примабалерине Кирсанове и других, остали су у Београду и наставили да раде свој посао.

У делу приче из нашег времена, савремени руски мигранти, уметници, професори, сналазе се, снимају, стварају у Србији, Црној Гори. На који начин видите ове нове генерације Руса на Балкану, у сталном „бурету барута”? Како се ваша лична животна прича прелама у овим збивањима?

Током протекле четири године много нових руских емиграната је стигло у Србију и Црну Гору. Неки се селе са целим својим пословима. На пример, мој роман, на руском, објавила је руска издавачка кућа у Црној Гори. Тврди се да тренутно у Србији има око сто хиљада Руса, а у Црној Гори око четрдесет хиљада. Ове бројке су упоредиве са обимом беле емиграције. Разлози су слични: савремени млади људи напуштају Русију јер се не слажу са владом, посебно у вези са ратом са Украјином. Састав је другачији: у 20. веку у Београд су стизали војници и уметничка елита. Сада су већина стручњаци у модерним областима: програмери, дизајнери, маркетиншки стручњаци. Многи су медицински стручњаци. Ово је пресек најобразованијег, најактивнијег сегмента друштва. Чим је почео рат, одмах сам видела да су ови таласи (тренутни се сматра петим) један ток, који, још једном у историји, избацује из Русије њен најобразованији, европски део. На дан почетка рата била сам у Панчеву, посећујући места у граду повезана са судбинама белих емиграната. Питала сам се: „Шта би руски писац сада требало да ради?” И пронашла сам одговор: „Да буде сведок.” Тада сам почела да пишем овај роман, његов савремени део. Садржи само стварне приче стварних људи; само су имена промењена. У то време волонтирала сам у фонду који помаже украјинским и руским избеглицама. Причам причу о њима кроз очи једног измишљеног лика, Рите.

Ваша јунакиња Рита заљубљује се у Србина. Међутим, у стварном животу делује да је руска популација некако издвојена из српског друштва. Зашто?

Чини ми се да утисак да је руска дијаспора затворена у односу на српско друштво више није релевантан. Замислите људе који су били приморани да се изненада нађу у страној земљи са својим породицама, не знајући језик, не разумевајући особености српског друштва, покушавајући да пронађу подршку међу својима. Сада су многи од њих савладали језик; имамо праву траку за обуку на нашим језичким курсевима у Будви. Многи су овде пронашли посао, отворили кафиће, предузећа, продавнице, а неке су намењене и Београђанима. У Будви је отворено много кафића, посластичарница и барова које Црногорци радо посећују. И што је најважније, ако је у прошлости главни допринос руских емиграната био културни, сада то постаје ИТ производ. Погледајте бројке које износе економски стручњаци – допринос руских емиграната постаје све приметнији у економском смислу. Испоставило се да су непотребни у Русији. Сигурна сам да ће њихов долазак користити Балкану. Савремени део романа усредсређен је на љубавну причу Рите и младог Београђанина Драгана. Прво, ко би читао роман без љубавних сцена? И што је најважније, њихов однос је метафора за љубав Руса према Београду, према Балкану... А сложеност њихових односа управо одражава целу контрадикторну слику адаптације. Оно што сам већ назвала „балканизацијом”. Ова књига, која је већ доживела два издања, постала је бестселер у руским књижарама у Србији и Црној Гори. Сада жељно ишчекујем да видим како ће српски читаоци прихватити роман. Надам се да ће много тога научити о Русима, па чак и о себи самима.