Две нове књиге о кнезу Михаилу
Неспорно је да је српска историографија коракнула напред у погледу проучавања династије Обреновић, доприносећи поузданијем познавању србијанских владара, али још увек има и непожељних и бесмислених испада
За владавине династије Карађорђевић публиковано је више вредних књига о Обреновићима, а међу њима су најпознатија дела Слободана Јовановића, Михаила Гавриловића и Драгослава Страњаковића. Јовановићева књига је публиковaна 1923. године и односила се на другу владавину кнежева Милоша и Михаила, а Страњакoвићева се појавила седамнаест година касније, потиснувши кнеза Милоша кнегињом Јулијом.
Тек осамдесет три године касније изашла је класична биографија кнеза Михаила из пера Данка Леовца – Михаило Обреновић (1823–1868), Хук издаваштво, Београд 2023, стр. 751. Две године потом Урош Миливојевић и Небојша Јовановић штампали су дело Михаило Обреновић III (1823–1868), с поднасловом Портрет једног европског владара, Православна реч, Нови Сад, стр. 611.
Вреди поменути још два аутора и њихова дела о кнезу Михаилу – Војислав Вучковић и Гргур Јакшић написали су књигу о спољној политици кнеза Михаила (1963), а новинар Сима Ц. Ћирковић чак две књиге о овом владару: Књаз Михаило Обреновић – живот и политика, Дерета, Београд, 2011; и Књаз, дама и Европа: епоха недодирљивих у светлу живота и политике Михаила Обреновића, Београд, 2023. Необјашњиви су разлози зашто су аутори књига које приказујемо тако често цитирали Вучковића и Јакшића, док Ћирковића нема ни у напоменама, ни у пописима литературе.
Иако није у делокругу историка, један од успелијих историјских романа из наше повеснице, Бездно Светлане Велмар Јанковић, остаће упамћен по уверљивом приповедачком казивању о кнез Михаиловом непостојећем дневнику.
Књига Данка Леовца разликује се од књиге Миливојевића и Јовановића по томе што је разуђенија, што има за трећину више поглавља равномерно распоређених, што је усклађенија садржајем који је примеренији биографији и што је приступачнија живописаној личности. Књига Миливојевића и Јовановића броји мање поглавља, укрупњених и нескладно разуђених, од којих два доминирају делом: кнежева друга владавина и кнежев двор. У биографији кнеза Михаила централно и битно место припада његовој другој владавини, што потврђују сва дела посвећена овом владару.
Миливојевић и Јовановић су делимично запоставили кнежеву другу владавину и осврнули се, преопширно, на мање значајна питања, чиме су нарушили биографски метод излагања. Реч је, пре свега, о поглављима: „Чиновници, научници и уметници у време кнеза Михаила”, „Кнежевски двор”, „Државни савет у време кнеза Михаила и династије Обреновић”, којима се може додати одељак о кнежевој родбини – Бајићима и Николићима, као и поговор посвећен хералдици и култури у време Обреновића. Наведена поглавља чине две трећине књиге, чиме је битно нарушена равномерност у кнежевој биографији, споредни моменти из владаревог живота и владавине наткрилили су суштински битне догађаје. Та мањкавост граничи се с промашеношћу теме и удаљила је кнежеву биографију од портрета једног европског владара, како су аутори истакли у поднаслову књиге.
Обе књиге наликују једна на другу у обради тема о кнежевој младости, краткотрајној првој владавини и суђењу за топчидерску трагедију.
Књига Леовца прилагођенија је кнежевом животопису знатно више од књиге Миливојевића и Јовановића, кохерентнија је и написана је са обиљем истражених архивалија. Уз то, кнежев приватан живот је садржајнији код Леовца. И у Леовчевој биографији има пропуста, као и у сваком делу, па неки битни моменти нису смели да буду запостављени, а наводим као пример династијску девизу „Време и моје право”, уведену од кнеза Михаила у династијску идеологију.
Напослетку, указујем на две од више непристојних појава које уноси Небојша Јовановић у српску историографију. У књизи Кнез Александар Карађорђевић (1806–1885), Београд, 2010, стр. 18, пише: „Сматрамо да смо обрадом ове теме на путу да пробудимо занимања и других истраживача за писање биографија српских владара 19. и 20. века.” Ову тврдњу побијају имена историка који су пре и после њега написали биографије владара обе србијанске династије: Михаило Гавриловић, Слободан Јовановић, Драгослав Страњаковић, Владимир Стојанчевић, Драгољуб Живојиновић, Бранислав Глигоријевић, Сузана Рајић, Радош Љушић, Данко Леовац. Ниподаштавање наведених имена ради промоције сопственог дела, сасвим је нетачно, лично, некоректно и бесмислено.
Забрињавајућа је чињеница да је Јовановић, без знања коаутора и издавача, штампао свој рукопис из ове књиге у Лагуни под насловом Двор кнеза Михаила Обреновића 1860–1868, 2025. године. Текст у обе књиге готово да је у свему исти, с благом разликом у концепцији, пре свега у обради двора и биографије кнеза Михаила. У Лагунином издању нема ничег новог, осим прекомпоновања и спајања по два поглавља у једно.
Неспорно је да је српска историографија коракнула напред у погледу проучавања династије Обреновић, доприносећи поузданијем познавању србијанских владара, али још увек има и непожељних и бесмислених испада.
