Официр с душом песника
Радослав Раде Бањанин је народни здравичар – у многим местима, где се народ окупља, слави и весели, дуже од пола века он наздравља пуним срцем
Војни артиљерац и српски официр с душом песника, Радослав Раде Бањанин свој лирски таленат преточио је у народну здравицу. Одевен у херцеговачку народну ношњу, с уздигнутом буклијом вина или ракије, он у многим местима, где се народ окупља, слави и весели, дуже од пола века наздравља пуним срцем.
Када је на овогодишњем Сабору трубача у Гучи, проглашен за најбољег здравичара, овај Бањалучанин, пореклом с Романије, у мислима је оживео слике родног села Шивоље код Калиновика и успомене на деду Јефту Бањанина и ујака Милу Мандића. Од њих је, пре поласка у школу, заволео народно казивање, епске песме и здравице, препознао традицију свога рода.
Победничку здравицу у Гучи, чији део говори уместо поздрава, посветио је домаћину, за крсну славу:„Здрави сте, браћо моја драга, три нас, у животу, пратила блага/ здравље, срећа и слобода, а лице нам бистра умивала вода/. Свака нам година била боља, родила нам широка поља.”
Јефто и Миле били су ненадмашни у казивању славских и шаљивих здравица које је Раде, у детињству, слушао с великом пажњом, верујући да ће и он наставити истим путем. Зато је у књизи „Српске народне здравице, традиција и обичаји”, која се изучава на Филолошком факултету у Бањалуци, поред Захвалнице Патријарха српског Павла, од 3. новембра 2011. године, исписао дедово и ујаково име. Једну здравицу, посветио је њима двојици.
Редован гост на многим светковинама у Републици Српској, Србији и Црној Гори, учесник „Видовданских дана” у Кнешпољу, „Јањског вишебоја” у Стројицама код Шипова, „Сусрета српске породице” у Лакташима, „Народног зборовања” на Купресу, „Дана кромпира” у Гламочу и „Дрварске дрењине” у Дрвару, овај здравичар у свакој прилици проналази инспирацију за стихове и риме, надахнуте српским обичајима и традицијом.
– Колико села, толико обичаја... У свако треба стићи и обичај записати. То је моја православна дужност, завештана од предака. Наздрављам рођењу, крштењу, венчању, крсној слави, кумству и пријатељству, сватовима, српским свецима и светковинама, часном крсту, домаћину, домаћинској слози, здрављу, потомству, српском роду – прича здравичар, не испуштајући буклију из деснице руке. Без шљивовице, подсећа Бањанин, нема славља, весеља, ни здравице.
Зато сваки разговор оплемењује стихом: „ Бог подарио слогу и слободу, васколиком српском роду/кућу вам красили бадњаци а српску војску, војводе јунаци.”
Раде је завршио Војну академију, следећи још једну традицију свога краја. Службовао је у Кисељаку, Задру, Сарајеву, Алексинцу, Лукавици, Хан Пијеску, Бијељини, а војничку каријеру окончао је у Бањалуци, пре 25 година. Тада је униформу заменио народном ношњом, а артиљеријско оруђе буклијом.
– У Калиновику, на Романији, једнако су омиљени српска војничка униформа и народна ношња, гусле и пушка, војничка заклетва и народна здравица – пореди наш саговорник две своје животне епохе и две љубави. Његове здравице су божићне, васкршње, славске, сватовске, родољубиве, шаљиве, здравице домаћину, путнику, тежаку, сељаку...
Додаје да сваком здравицом жели да лепим и бираним речима славља учиним свечанијим и достојнијим.
– Здравице – каже Бањанин – наздрављам без читања, обучен у народну ношњу, са чашом, флашом, бардаком, плоском, чутуром...
Плакета Града Бањалука и Посебно признање за очување нематеријалног културног наслеђа Срба на овогодишњем Свесрпском сабору културног стваралаштва отаџбине и расејања „Песмо моја, мили разговоре,” велико су охрабрење и подстрек овом чувару традиције и обичаја. Често говори да је традиција српска садашњост, прошлост и будућност.
Раде готово сваки сусрет почиње и завршава здравицом: „Домаћине, китио се здрављем и весељем /житнијем рођењем, синовском одмјеном,/коʼ Спасовдан летом и цветом/Кућа ти се белила, чељад веселила/ пред кућом ти коло играло, на грани птица цвркутала/око куће ти деца скакутала.”
