На малом писму марке вредне три милиона

Пе­ри­од од 1989. до 1994. го­ди­не на­ши ста­ри­ји чи­та­о­ци пам­те као вре­ме стра­шне ин­фла­ци­је, а они мла­ђи о том до­бу са­зна­ју из књи­га или ка­зи­ва­ња оних ко­ји су до­жи­ве­ли.

Да све­до­чан­ство тог вре­ме­на мо­гу да бу­ду и пи­сма, као не­ми све­до­ци ве­ли­ког ко­лап­са, уве­рио се Вла­ди­мир Ми­лић, пред­сед­ник Са­ве­за фи­ла­те­ли­ста Ср­би­је. Он ви­ше од 15 го­ди­на са­ку­пља, про­у­ча­ва, ис­тра­жу­је ар­хив­ску гра­ђу и по­штан­ски ма­те­ри­јал јед­ног од нај­бур­ни­јих пе­ри­о­да ју­го­сло­вен­ске исто­ри­је.

– Кроз по­штан­ске та­ри­фе и до­ку­мен­та, овим екс­по­на­ти­ма се осве­тља­ва фе­но­мен ју­го­сло­вен­ске ин­фла­ци­је с кра­ја 20. ве­ка – по­ја­шња­ва Ми­лић у раз­го­во­ру за „Ма­га­зин” – На из­ло­жби у Се­у­лу се, ме­ђу мно­го­број­ним екс­по­на­ти­ма, на­шло и оно што је у мо­јој ко­лек­ци­ји, у кла­си по­штан­ске исто­ри­је. Циљ ни­је био да се са­мо при­ка­жу по­штан­ске та­ри­фе за вре­ме еко­ном­ског су­но­вра­та, већ да се до­ку­мен­ту­је до­ба у ко­ме су мар­ке, жи­го­ви и пи­сма све­до­чи­ли о рас­па­ду др­жа­ве и си­сте­му вред­но­сти.

По­че­так из ра­до­зна­ло­сти

Наш са­го­вор­ник је „до уши­ју” за­љу­бљен у фи­ла­те­ли­ју. Има мар­ке, пи­сма, жи­го­ве ко­ји се ниг­де не мо­гу на­ћи. Уни­ка­ти вред­ни „су­вог зла­та”. Пре не­го што ће свој ра­ри­тет пред­ста­ви­ти на из­ло­жби у Се­у­лу, учи­нио је то на он­лајн из­ло­жби у вре­ме пан­де­ми­је ви­ру­са ко­ро­на, а по­том у Есе­ну где је осво­јио злат­ну ме­да­љу и спе­ци­јал­ну на­гра­ду за ис­тра­жи­ва­ња. У Се­у­лу је екс­по­нат ју­го­сло­вен­ске ин­фла­ци­је из­но­ва по­твр­дио свој ква­ли­тет, осво­јив­ши злат­ну ме­да­љу.

Ми­лић је у ову област до­спео из чи­сте ра­до­зна­ло­сти. Пр­во „ин­фла­тор­но” пи­смо до­спе­ло је у ње­го­ве ру­ке 2008. Би­ло је, ре­че­но по­штан­ским је­зи­ком, не­до­вољ­но фран­ки­ра­но, али до­вољ­но да се по­ста­ви пи­та­ње ко­ја је, за­и­ста, би­ла по­штан­ска та­ри­фа за ње­га, јер је по­сла­то у до­ба хи­пе­рин­фла­ци­је? Реч је, ина­че, о пи­сму из ме­ђу­на­род­ног по­штан­ског са­о­бра­ћа­ја, по­сла­том из Бе­о­гра­да у Со­фи­ју, 19. ја­ну­а­ра 1993.

– Мно­ги ис­ку­сни фи­ла­те­ли­сти у по­чет­ку су ме од­вра­ћа­ли од ове вр­сте ис­тра­жи­ва­ња, твр­де­ћи да се те­шко до­ла­зи до ква­ли­тет­ног ма­те­ри­ја­ла и до­ку­ме­на­та – се­ћа се наш са­бе­сед­ник. – Сре­ћом, то ме ни­је по­ко­ле­ба­ло, и за­то сам по­чео да са­ку­пљам пи­сма и до­пи­сни­це од 1989. до 1994. Ни­ма­ло јед­но­ста­ван, пи­о­нир­ски по­ду­хват, тим пре што се ти­ме ни­ко ни­је озбиљ­ни­је ба­вио. Ка­ко је вре­ме од­ми­ца­ло, рад, труд и ан­га­жо­ва­ње су пре­ра­сли у све­о­бу­хват­ну сту­ди­ју ју­го­сло­вен­ске хи­пе­рин­фла­ци­је, ви­ђе­ну кроз по­штан­ску исто­ри­ју.

Гле­да­но из са­да­шње вре­мен­ске дис­тан­це, на­род је уисти­ну мно­го то­га пре­жи­вео. Ин­фла­ци­ја са 27 „од­се­че­них” ну­ла, у све­га че­ти­ри го­ди­не, је дру­ги нај­по­зна­ти­ји слу­чај хи­пе­рин­фла­ци­је у 20. ве­ку у све­ту, од­мах иза Не­мач­ке (1923) и Ма­ђар­ске 1946. го­ди­не. На­ша ин­фла­ци­ја је у све­ту фи­ла­те­ли­је не­до­вољ­но за­сту­пље­на, иако за­у­зи­ма убе­дљи­во дру­го ме­сто, од­мах иза Ма­ђар­ске. Док су се у код на­ших су­се­да 1946. це­не у про­се­ку ду­пли­ра­ле сва­ких 14 са­ти, у Ју­го­сла­ви­ји се 1993. то де­ша­ва­ло сва­ких 16 са­ти.

Хро­ни­ча­ри су за­бе­ле­жи­ли да је у зе­мљи, због ин­фла­ци­је, вла­дао еко­ном­ски ха­ос, што се нај­бо­ље ви­де­ло и у по­штан­ском са­о­бра­ћа­ју. Обич­но пи­смо за ино­стран­ство је ја­ну­а­ра 1989. ко­шта­ло 2.200 ди­на­ра, а ја­ну­а­ра 1994. ци­фра је има­ла 27 ну­ла. Фи­ла­те­ли­сти су ла­ко из­ра­чу­на­ли (о еко­но­ми­сти­ма и бан­ка­ри­ма и да не го­во­ри­мо) да је за де­вет да­на ја­ну­а­ра 1994. це­на пи­сма по­ра­сла са 20.000 на три ми­ли­о­на ди­на­ра! Код са­ку­пља­ча ма­ра­ка и пи­са­ма хи­пе­рин­фла­ци­ја има по­себ­но ме­сто. По­себ­но ју­го­сло­вен­ска, јер због та­кве си­ту­а­ци­је по­шта­ри ни­су ус­пе­ли да штам­па­ју „нор­мал­не” мар­ке, већ су се по­ја­ви­ле оне без но­ми­нал­не вред­но­сти.

Сна­ла­же­ње у ха­о­су

Ка­ко су се по­штан­ски слу­жбе­ни­ци сна­ла­зи­ли у том ха­о­су, са­мо су они зна­ли. По­ја­ви­ле су се и мар­ке с озна­ка­ма „А” и „R”, пред­ста­вља­ју­ћи про­мен­љи­ву вред­ност ак­ту­ел­не та­ри­фе у уну­тра­шњем по­штан­ском са­о­бра­ћа­ју. Га­ло­пи­ра­ју­ћа ин­фла­ци­ја и не­до­ста­так по­штан­ских ма­ра­ка с но­ми­нал­ним вред­но­сти­ма у бро­је­ви­ма усло­вио је ви­ше­стру­ку упо­тре­бу ма­ра­ка са слов­ним озна­ка­ма. Би­ло је то вре­ме про­па­да­ња на­ци­о­нал­не ва­лу­те чи­ју суд­би­ну су, из­ме­ђу оста­лих, де­ли­ле и по­штан­ске мар­ке.

– За­хва­љу­ју­ћи мо­јим ис­тра­жи­ва­њи­ма и екс­по­на­ти­ма, за ју­го­сло­вен­ску ин­фла­ци­ју и ње­не ра­зор­не ефек­те са­да се зна ши­ром све­та – не скри­ва за­до­вољ­ство Ми­лић. Ча­со­пис нај­ста­ри­јег фи­ла­те­ли­стич­ког дру­штва на све­ту је о овим ра­ри­те­ти­ма об­ја­вио ве­ли­ку сту­ди­ју, а у Не­мач­кој је та­ко­ђе спе­ци­ја­ли­зо­ва­ни ча­со­пис, це­ло­куп­но из­да­ње (80 стра­на) по­све­тио мар­ка­ма у вре­ме ју­го­сло­вен­ске хи­пе­рин­фла­ци­је.

Жиг до жи­га

Пе­ри­од хи­пе­рин­фла­ци­је имао је и сво­је нео­бич­но­сти: на пи­сми­ма је би­ло де­се­ти­не ма­ра­ка и жи­го­ва, то­ли­ко да је по­пу­њен го­то­во сва­ки ми­ли­ме­тар, а по­штан­ске услу­ге су обе­ле­жа­ва­не руч­но. „Жи­во­пи­сна” пи­сма су, ипак, ре­дов­но пу­то­ва­ла, при­ка­зу­ју­ћи по­тре­сну сли­ку и пр­ко­се­ћи еко­ном­ском ко­лап­су у ко­јем је и по­штан­ски си­стем по­ку­ша­вао да пре­жи­ви.