Живот на високим потпетицама
Мало је одевних предмета који изазивају толико емоција, полемика и фасцинације као ципеле на високу потпетицу. Од тренутка када жена закорачи у њима, мењају се њено држање, ход и став.
Високе штикле нису само модни детаљ; оне су симбол моћи, женствености, а понекад и бунтовништва. Њихов пут од практичне обуће до статусног симбола дуг је и необичан готово колико и сама историја моде.
Носе их краљице и глумице, пословне жене и уметнице, све оне које знају да висина потпетице није оно што заиста уздиже, већ начин на који се у њима стоји.
На штиклама већина жена постаје свесна сопствене снаге, стила и присуства. И можда је управо у томе њихова највећа чаролија: штикле не мењају свет, али мењају начин на који жена хода кроз њега.
Прве дизајниране за мушкарце
Високе потпетице нису настале као женска обућа. Прве су носили мушкарци, и то ратници и племићи. У Персији, јахачи су носили ципеле с високом петом како би лакше држали ногу у узенгији док гађају луком и стрелама. У 17. веку потпетице су постале модни феномен на дворовима. Француски краљ Луј Четрнаести био је познат по својим „црвеним потпетицама” украшеним златним детаљима и сложеним везом, а црвена боја штикле и ђона (која ће вековима касније постати заштитни знак Кристијана Лубутена) означавала је богатство и моћ.
Тек касније, потпетице су се преселиле на женска стопала. Током 18. и 19. Века штикле су биле деликатније, тање и декоративније, а свака епоха донела је свој печат у дизајну: од класичних француских „Louis” пета до викторијанских чизмица на пертлање.
Права револуција у свету штикли догодила се после Другог светског рата. Током 1950-их, захваљујући Кристијану Диору и италијанском дизајнеру Рођеру Вивијеру, појављује се stiletto – танка, елегантна потпетица од челика, висине и до десет центиметара. Оне су постале синоним за сексепил. Холивудске диве претвориле су штикле у фетиш и симбол женствености.
У корпоративном свету касног 20. века, често су виђене као симбол жене која „улази у мушки свет” и заузима своје место за столом моћника.
Одавно су пронашле и своје место на филмском платну – од Пепељуге која губи ципелицу до модерне хероине која у штиклама преузима контролу над сопственим животом. У филму „Високе потпетице”, шпанског редитеља Педра Алмодовара, штикле су метафора сложених односа између мајке и ћерке, идентитета и љубави. Ни холивудски класик „Ђаво носи Праду” не може да се замисли без високих потпетица које куцају по поду редакције модне империје „Runway”, које су тамо знак статуса, дисциплине и моћи.
Танка линија између елеганције и вулгарности
Висока потпетица има моћ да истакне најбоље у држању и ходу жене – али, као и свака снажна визуелна порука, лако може прећи границу између софистицираног и упадљивог. Штикле, нарочито оне екстремно високе, с врло танким ђоном или пренаглашеним облицима, могу деловати више вулгарно него заводљиво, нарочито у пару с превише изазовном гардеробом.
Тај ефекат је често био предмет друштвених расправа. У 19. веку су високе потпетице биле сматране скандалозним, јер су „истицале облик ноге”, што је тада било непристојно. Током 1980-их и 1990-их, медији и мода су често повезивали штикле са сексуализованим имиџем, који су појачавали музички спотови, филмови и рекламе.
У стварности, граница између вулгарне и елегантне штикле не лежи у висини пете, већ у начину на који се носе. Иста потпетица може изгледати гламурозно на једној жени, а пренаглашено на другој, у зависности од држања и контекста. Највеће модне иконе, истичу модни стручњаци, увек су знале да је тајна у балансу, у томе да штикла не „носи” жену, већ да она носи штиклу.
Иако се често идеализују, имају и своју „тамну страну”. Лекари упозоравају на последице дуготрајног ношења: болове у леђима, деформације стопала, поремећај држања.
Психолози су утврдили да висока потпетица дословно мења начин на који жена доживљава себе – подиже не само висину, већ и ниво самопоуздања.
Последњих деценија и мушкарци су поново почели да носе ципеле с вишом петом, посебно у уметничким и модним круговима.
Данас се свет моде труди да помири две супротности – лепоту и удобност. Дизајнери експериментишу с новим материјалима, ергономским обликом и флексибилним ђоновима. Платформе, блок потпетице и ниске kitten-heels нуде алтернативу класичним штиклама, док луксузни брендови и даље негују култ stiletto модела. Кристијан Лубутен, Маноло Бланик, Џими Чу и Ђанвито Роси само су нека имена чије су ципеле постале синоним за гламур и женску моћ.
Од древног Египта до Мерилин Монро
Најстарији приказ потпетице датира из Египта, око 3500. године пре нове ере. Носили су их и мушкарци и жене током обредних церемонија.
Прва челична потпетица патентирана је 1954. године у Италији.
У Јапану и Кини постојале су платформе високе и до 30 цм, које су служиле као симбол богатства, јер жена која их носи не може да хода далеко, што је означавало луксузан живот без рада.
Мерилин Монро је носила ципеле с различитим висинама пете – једна је увек била за неколико милиметара виша, да би јој ход био сензуалнији и да би се њени кукови природно њихали при ходу. Ова техника је касније у филмском свету постала позната као „Monroe walk”.
Егзибиције на модним пистама
У свету високе моде, граница између обуће и уметничког перформанса одавно је избрисана. На модним пистама штикле су постале манифест, провокација и игра идеја. Овакве ципеле, наравно, нису намењене свакодневици. Оне постоје да би привукле пажњу и приказале лудост савременог доба. Оне су ироничан коментар о друштву које истовремено слави моду, али и робује њеним правилима.
Тако, на ревијама штикле све више подсећају на свакодневне предмете уместо на класичне потпетице: шоље за кафу, огледала, свеће, бочице парфема, па чак и мини аутомобили и метле.
