Сан је основни темељ развоја детета

Гошћа „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” била је Татјана Јаворнина, педијатријски саветник, која је едукована за решавање проблема са спавањем одојчади и мале деце. Стручно усавршавање је имала на катедри професора Алана Каздина на Универзитету Јејл, чиме је остварила свој први академски сусрет са темом родитељства и бихевиоралних наука. Тада је открила своју истинску страст, а то је пружање подршке родитељима и деци кроз научно засноване и емоционално нежне методе промене понашања. Она је сертификовани члан Интернационалне педијатријске асоцијације за спавање и Европског удружења за истраживање сна, а образовање је надоградила и кроз програме престижних универзитета у областима неуробиологије сна, емоционалне регулације и развоја детета. Живи и ради у Мађарској и у Уједињеним Арапским Емиратима, а основала је и Центар за дечији сан.

– Највише се бавим тиме како сан утиче на развој детета. Квалитетан сан има кључну важност за здрав развој деце. Мислим да је важно формирати једну институцију, једно тело које ће се бавити статистичким истраживањем овако битне теме. Чињеница је да не постоји статистички о томе колико деце има проблеме са поптешкоћама при успављивању, или поремећаје спавања. Оно што знамо из нашег саветовалишта, кроз који је прошло више од 13.000 породица, свако друго дете има неке изазове у вези са спавањем. Али то није исти као што је поремећај. Када постоје изазови у вези са сном детета, то највише осећа његов родитељ, то јест мама. Драго ми је што је постала прихваћена „Филипова метод”, која је научно утемељена и која помаже заправо деци да се успавају – каже Јаворина.

Сан је основни темељ развоја. Постоји систем, кораци који се примењу како би се помогло детету да научи да воли да спава. А да то не буде - морање.

– Важно је да се одлазак на спавање не доживљава као стрес или казна. Погрешно су нас вапитавали деценијама када су нам говорили: „Ако не будеш била добра, ићи ћеш да спаваш”. И у вртићу се тиме прети. И дан данас се нажалост то дешава код неких старијих васпитачица. И даље се сан перципира као нешто што је казна. А како онда да волимо нешто што је казна? Од малена смо научени да ћемо спавати када умремо, да ћемо се одморити када остаримо, када смо у пензији… То су нека погрешна уверења која су довела до саме проблематике. Мој рад се заснива заправо на три основна стуба. То су регулација циркадијаног ритма, рутина, емоционална повезаност, неуролошка асоцијација и развој вештине самоуспављивања. И то кроз поверење и кроз блискост. Шта то заправо значи? То је у пракси је јако једноставно. Циркадијални ритам је свима нама познат као нешто што се зове биолошки сат. Супрахијазматско језгро у нашем хипоталамусу јесте задужено за регулисање стања будности и поспаности. Циркадијални ритам или праћење и формирање рутина према биолошком сату је највећи бенефит за наше тело, не само за децу, него и за одрасле. То значи да се један дан, један циклус од 24 сата састоји од унапред утврђених рутина које ми као родитељи примењујемо код наше деце. Треба да формирамо рутину спрам потреба наше деце, а не спрам нашег животног стила који бих ја и даље волела да живим. То не значи да не можемо имати и једно и друго, можемо, али у моментима када мењамо један образац спавања потребно је да пружимо ту подршку. Други модул методе ослања се на емоционални ангажман, на повезаност детета са својим родитељем. Јако је битно да никада не занемаримо дечије емоционалне потребе и да их у току дана ослушнемо – објаснила је гошћа нешег подкаста.

Она сматра да је добро да се врати обавезно спавање за децу, али такође и развијање стандарда за препознавање и превенцију поремећаја.

– То је нешто што није законски регулисано. Зато је важно формирати оквире пословања и рада свих оних који су у блиском контакту са децом. Зашто сматрам да би деца требала да спавају у току дана барем до пете године? Зато што је детету сан потребан за његов здрав, правилан раст и развој. Није то битно само за психофизички развој. Битно је и за емоционални и когнитивни развој који су подржани управо кроз квалитетан сан и дубоке циклусе и фазе сна. А уколико деца у току времена које је предвиђено за спавање, између 13 и 15 сати, не спавају у прешколској установи, дешава се то да ће тело ући у једно стање, у једну фазу рада одређене хормонске секреције. Ако не спавају у то време, онда ће у периоду од 17 до 18 сати ући у фазе, како то родитељи лепо објашњавају, хиперактивности. Често кажу: „Моје дете је хиперактивно или моје дете је хистерично”. Зато сматрам да постоји обавеза свих професионалаца и стручњака да говоримо о битности и утицају сна – напомиње Јаворина.

Став гошће нашег подкаста је да деци нису потребни савршени родитељи већ они који су присутни, смирени, али оснажени и који заправо разумеју њихове потребе.

– Не постоји савршен родитељ. Имам троје деце и добро знам да не постоји савршенство, нити мислим да је детету треба савршен родитељ. Детету је неопходан присутан родитељ. Присутност се разуме на овај или онај начин. Присутан значи да видимо то дете. Није довољно да само проводимо време 24 сата са дететом, него је такође потребно да видимо потребу детета, да будемо сталожени у моменту када су дететове емоције све само несталожене. Узнемирено дете не може смирити узнемирен родитељ. Битан је концепт присутности разумног родитеља, а не тежити нечему што не постоји као што је савршенство, колико год ми томе тежили – открива Јаворина.

На питање да ли се каје због нечега у животу, наша саговорница одговара да се не каје ни због чега, осим што јој је жао зато што је у младости била веома наивна.

– Веровала сам да свачија добра реч значи и добро дело. Одрасла сам у таквој кући где је реч била образ, части, поштења. Ми смо Личани, код нас је личка реч најважнија, нема ни уговора толико вредног. А онда је дошао рат и морали смо да избегнемо. Дошла сам из малих села где сам живела у колективним центрима у велики град, на факултет и за мене је било то као уговор. А разочарење које сам доживљавала у првим годинама, ломило ме је на милион комада и можда, ако бих нешто могла да променим, можда бих променила то што бих волела да ме је неко научио да има и другачијих људи од онога како смо ми васпитани – каже Јаворина.