Пријатеље сам губила када ми је ишло добро у животу

Гошћа новог подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар“ била је Дивна Миловановић, новинарка, тренер личног развоја и психотерапеут под супервизијом, која живи у САД.

Након завршених основних студија новинарства и комуникологије, одлучила је да своје даље усавршавање настави едукацијом из области интегративне психодинамске психотерапије. Оснивач је бренда „Позитивна стварност“, а фокус њеног рада је оснаживање жена, рад на њиховом самопоуздању, успостављању здравих односа и креирању живота по сопственој мери. Уједно је веома успешан текстописац и композитор. Сматра да је рад на људској души њена истинска сврха, а несагледиви људски потенцијали доживотна мотивација.

– Мислим да сви данас помало живимо лажним животом, јер оно што презентујемо на друштвеним мрежама, чак и ако није неистинито, никада није комплетан наш живот, тако да ми живимо у времену када је срећа, када је лепота, када је успех, када је богатство постало нека врста императива и хтели ми то или не, сви трчимо трку, тако да тај лажан живот постао део наше стварности. Али, постоје људи који су у потпуној негацији, који баш представљају сушту супротност… Добро је да се „отворимо“ и да неке проблеме и теме које нису баш толико пријатне, али које када о њима проговоримо заиста почињу да се сагледавају и решавају на другачији начин. Немојте да дозволите да вас друштвене мреже, да вас та илузија да смо сви срећни, да сви пребољевамо раскиде и разводе у року од једног дана, једним изласком или одласком у шоппинг, наведу да помислите да нешто са вама није у реду, јер вам је потребно време да одболујете. Једини начин да се нешто превазиђе је да се одболује. Све остало је само затрпавање, нешто што ће вас касније сустићи – истакла је Миловановићева.

Њeн став je да у животу увек најскупље платимо неке „јефтине“ људе…

– У животу увек платимо, па и преплатимо „јефтине“ људе зато што улазимо у односе са особама које не могу да нам пруже оно што је потребно, првенствено мислим на поштовање, на неко прихватање, на искреност… На крају су ти односи емотивно најскупљи, а парадокс је да често у те односе имамо потребу да улажемо баш зато што желимо да неког поправимо или зато што се надамо некој промени. До момента када се ослободимо и када се деси нека наша промена, потребно да изгубимо наду. Наду иначе сви сматрамо нечим позитивним, али у неким односима она може да буде крајње деструктивна јер ако се стално надамо промени која се никада не дешава, ми остајемо заробљени. Зато морамо да престанемо да се надамо некој промени на боље код особе која не показује интерес да ће се променити како бисмо тај однос могли да пустимо. Уколико улазимо у неки однос са идејом да неко треба да се промени, то је већ погрешна поставка. Жене често имају ту фантазију да ће својом посебношћу, својом љубављу неког променити. И то онда настаје игра без граница, а што више времена пролази, што више труда уложимо, нама је теже да из тога односа одемо, а промена се не дешава. Где је то све вуче корене? У неким ранијим односима које ми поправљамо кроз тај партнерски. Углавном је то однос са родитељима где негде и одаберемо партнера који има сличне особине, мане или нас на сличан начин негде повређује у нади да ће овај пут бити другачије. Потребно је одустати од те идеје да ће наша прошлост бити другачија, прихватити да су неке ствари непоправљиве, да колико год се ми трудили, били савршени у том односу, давали - да је немогуће променити другу особу. А то је најтеже зато што смо некако учени да наш труд мора да доведе до неког резултата, а некада не доведе. Добро се не враћа увек добрим. Апсолутно је важно давати добро али је још важније бирати коме.

И то је оно што људима који су емпатични јако тешко пада, то постављање граница. Важно је да научимо да препознамо коме треба да дајемо, а коме не треба. А људи који имају ту потребу за давањем често су врло неселективни. Дају било коме, свима у нади да ће они схватити. Често се догоде разочарења и онда погрешно закључимо да не треба бити добар, да се не исплати бити добар, а заправо се врло исплати бити добар, али је важно бирати коме шта дајемо, у којој мери, до које мере, када, како, на који начин. Ту је заправо потребан један дубљи рад на личним границама – појаснила је Миловановићева.

Ствар са којом морамо да се помиримо је да нема поштеђених којима се не дешавају лоше ствари, само је важно да научимо како да их превазилазимо, како да се носимо са њима, да прихватимо да је то живот. -Живот су и лоше ствари, колико год нас друштвене мреже училе другачије, морамо да научимо да неке ствари можемо да избегнемо. Живот је и то да неког изгубиш, живот је некад и суров и то врло често. Али је зато важно да јачамо унутрашње капацитете. То је оно као у оној причи када се птица плаши да слети на неку грану да се не би сломила, а заправо само треба да верује у своја крила. Ломиће нам се гране, али ако верујемо у своја крила, иако знаш да су довољно јака, и ти падови неће да буду тотални – додала је Миловановићева.

У подкасту је открила и да је пријатеље губила када јој је ишло добро у живот.

– Искључиво сам их губила када ми је ишло добро. Не кажем да је то правило, али мени се то дешавало да када ми је лоше - некако су сви ту, воле људи да буду ту за друге, не увек зато што су добри, него зато што воле да видиш да патиш… Тако хране слику о себи говорећи себи да су дорби, да су ту за некога коме је лоше, а уједно се теше како њихове муке нису тако страшне… Наравно, ту су и људи који ти желе добро, али неки се и мало хране и наслађују, поправљају слику о себи твојом несрећном или непожељном ситуацијом. Када ти је добро, ту се онда апсолутно види ко је ко. Они који су били ту када ти је лоше, ако не могу да поднесу то што ти је добро, онда је јасно да то није никакав искрен однос – рекла је Миловановићева.

У подкасту је било речи и о томе како превазићи страх од туђег мишљења, проблемима у партнерским односима и животу у заједници, спуштању критеријума, али и томе како изгледа живот у САД, шта јој недостаје из Србије, како сада гледа на развод и промену живота…