Ерозија родитељског ауторитета
Опасне и електронске цигарете
"У Србији влада општа ерозија родитељског ауторитета. Нема више јасних забрана – све је дозвољено, све је могуће. Када деца не знају границе, много лакше посежу за цигаретама, алкохолом или дрогом. И то је наш највећи изазов", рекла је др Светлана Вучетић Арсић, неуролог-адиктолог, стручњак за лечење болести зависности, на недавној конференцији за новинаре, најављујући централну тему овогодишњег Фестивала здравља.
На том скупу говориће се о превенцији болести зависности код младих, јер овај проблем последњих година поприма велике размере.
„Родитељи нису довољно свесни колико је за децу млађу од 18 година штетна употреба електронских цигарета, које они користе као алтернативу цигаретама”, истакла је том приликом др Мирјана Мићовић.
Према подацима Европског истраживања међу децом школског узраста, које је и Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут” спровео у 2024. години, у Србији четвртина деце првог и другог разреда средњих школа пуши, трећина користи електронске цигарете, а 4,5 одсто никотинске врећице. Више од половине испитаних тинејџера пило је алкохол у последњих месец дана, док је готово сваки десети дечак пробао канабис.
Већ од шестог разреда основне школе, а поготово у средњој школи, евидентно је да деца много пуше и пију. Међутим, наше школе немају јасне протоколе за поступање у оваквим ситуацијама. Др Мићовић је указала да чак и ако укажу родитељима да су приметили да њихова деца пију или пуше, неретко наставници због тога само имају проблем.
Родитељи највећи проблем
И др Вучетић Арсић је додала да кад је реч о зависности, наш највећи проблем, заправо, нису деца и млади, већ родитељи, с којима као стручњаци немају никакву сарадњу. Додатни проблем је то што је данашња породица ретко на окупу.
„Деца мање од пола сата дневно проводе с родитељима, а остало време су с друштвом, инфлуенсерима и људима којима се диве. Некада су ти људи заиста фантастични, као Новак Ђоковић, али су, нажалост, у мањини”, рекла је она.
Др Вучетић Арсић је подсетила и да млада особа не зна како да се бори са стресом, осујећењем, тугом, љубавним проблемима, како да се избори с насиљем у школи, с ауторитативним професорима или онима који су благонаклони, нарочито када их родитељи „потапшу” по леђима.
Додала је да ће такве особе, ако не добију правилан савет или усмерење у школи или од педагога, при првом осујећењу посегнути за нечим – то ће бити цигарета или вејп, па ће бити алкохол, па марихуана и на крају кокаин.
„Бензодијазепини додатно компликују проблем. Ми смо нација која троши убедљиво највише лекова за смирење у Европи, а они су код нас најјефтинији и лако доступни и младима. Многи апотекари ће вам продати лек иако не би смели без лекарског рецепта”, упозорила је др Вучетић Арсић.
Лекари скрећу пажњу да ове навике носе озбиљне последице по физичко и ментално здравље, али и по социјални развој младих особа. Зато је неопходна заједничка акција родитеља, школа, здравствених и државних институција, али и медија, како би се предупредиле дугорочне штете.
Др Вучетић Арсић је рекла и да младима медицинска струка и педагози покушавају да пруже руку и да помогну, док с друге стране остају мање-више неми родитељи.
„Они мисле да су свој посао обавили тиме што су их родили, нахранили, купили им скупи телефон, послали их у школу, купили патике од 20 и нешто хиљада динара. Смирено седе с њима у соби и не гледају ни шта раде, ни зашто раде, ни с ким раде, ни чему то води. И то је највећи проблем.”
То није проблем само у нашој земљи, каже лекарка која се бави болестима зависности, већ и у другим, „уређеним” државама. Постоји општа ерозија родитељског ауторитета и гратификација деце у смислу да нема „не”, да нема „не може”, „не могу”, да нема „не смеш”, него је све могуће. Када је све могуће, каже она, онда је могуће и да се деца „ухвате” за цигарете и за много тога другог. Васпитно, сматра, ми тапкамо у мраку.
„У мојој болници на сваком одељењу ради бар један специјални педагог и бар један социјални радник и они од јутра до мрака воде групе, индивидуалне разговоре… Понекад то изгледа страшно напорно, али кад позову њихове родитеље – то је туга. Они родитељима не могу да појасне елементарне ствари: која је улога родитеља, а која је улога болница, која је улога друштва, која је улога лекара, а која је улога специјалног педагога”, истакла је др Вучетић Арсић.
Измешане улоге
Она је упозорила на опасност тих измешаних улога, поготово када се млади суоче с проблемом, када не знају како да наставе даље. „Неретко посегну за марихуаном, јер им је ’страшно тешко’ и не могу то да поднесу. Уместо да правимо мале, условно речено, ’Спартанце’, који једног дана треба да живе на Месецу, ми правимо, како рече један професор, ’Лујеве Четрнаесте’, мамина сунца и татине принцезе, који, нажалост, кад им је ’много тешко’, кад фризер не може да их прими по подне на фризирање (не банализујем), морају да попуше једну да се смире. Кад погледамо генерације које газе ка злоупотреби и зависности, ми у ствари видимо њихове родитеље. Родитељима не можемо да приђемо, али могу медији. Као лекари, имамо само 50 одсто времена са пацијентима, јер су они већ постали зависници. Улога друштва је зато веома важна”, поручила је др Вучетић Арсић.
Фестивал ће бити одржан последњег дана септембра у Дому војске Србије, од 10 до 19 сати, и улаз ће бити слободан за све посетиоце.
Непрестано иза екрана
Др Оливер Видојевић, психијатар за децу и адолесценте, упозорио је да су интернет, друштвене мреже и коцкање нови изазови за омладину:
„Ту нисмо у зони илегалног или забрањеног, него смо у зони нечега што младима треба да буде алат за живот у будућности. Велики утицај имају и инфлуенсери и вештачка интелигенција, а деца све примају ’здраво за готово’. Оставља последице када не постоје одреднице, оквири, границе.”
Он је додао да ноћи проведене за компјутером остављају последице. Недовољно сати сна има утицај на способност тих тинејџера да сутрадан буду ментално присутни у школи. Физичка активност и боравак у природи су неопходни да се дете развије и физички и психички. Он тврди да време проведено пред екраном у раној доби смањује број слојева у одређеним можданим центрима, поготово моторичким. А покрет и говор утичу на развој мозга. „Не ради се само о покретима језика већ и о фацијалној експресији, о реаговању на другога, а онда се питамо где нам је нестала емпатија”, каже.
