Заљубљени или вољени

На почетку сваке везе све делује лако. Погледи, додири, поруке које изазивају осмех, осећај да смо нашли „ону праву особу”. Ипак, након неког времена, тај интензитет почне да бледи. Уместо лептирића долази свакодневица. Многи тада помисле да је љубав нестала. Али, заправо, можда се тек тада рађа, каже за „Магазин” психолог Милица Требјешанин.

Како разликовати почетну еуфорију од зреле љубави, односно стићи од прве искре до трајне и дубоке емотивне повезаности?

Кључна разлика

„Заљубљеност и љубав често се поистовећују, али између њих постоји кључна разлика. Заљубљеност је спонтана, интензивна и – како кажу неуролози – прилично хемијска. Током ове фазе, како ови стручњаци често наводе, мозак лучи допамин, окситоцин и серотонин – хормоне и неуротрансмитере заслужне за еуфорију, везивање и узбуђење. Зато осећамо толику привлачност и потребу да будемо са том особом, често је идеализујући”, каже она.

Зашто идеализујемо?

„Психолошки, заљубљеност активира механизме пројекције – уместо да видимо особу каква јесте, ми у њу ’уписујемо’ сопствене жеље, вредности и фантазије. Партнер постаје екран на којем се приказује наша слика савршене везе. У тој фази мозак дословно потискује рационалну процену – због чега занемарујемо могуће неслагање, па чак и озбиљна упозорења. Ова фаза, иако дивна, није вечна”, додаје она.

Научна истраживања, како каже, показују да заљубљеност у просеку траје од шест месеци до две године. Након тога долази до пада њеног интензитета – и управо ту многе везе западну у кризу. Партнери се питају: Да ли је то то? Где су нестали узбуђење и страст?

„Оно што често заборављамо јесте да љубав није исто што и заљубљеност – и да долази у другачијем облику. Док заљубљеност оправдано називамо ’хемијом’, љубав се гради на поверењу, поштовању и прихватању. Она није бурна, али јесте стабилна. Није увек узбудљива, али пружа сигурност и дубоку повезаност. У тој фази више не гледамо партнера кроз ружичасте наочаре. Видимо његове мане, рањивости, несавршености. И бирамо – да останемо. Љубав подразумева рад: отворену комуникацију, решавање конфликата, спремност на компромис, али и самопромишљање. Нема више ’све се дешава само од себе’ – већ је сваки гест резултат свесне одлуке да градимо однос”, како то као психолог види Требјешанинова.

Како онда знати да ли смо још увек заљубљени или волимо? Заљубљеност тражи интензитет, одговара она, док љубав тражи присутност. Ако поред партнера осећамо мир, поверење и прихватање, чак и кад нема узбуђења – можемо да мислимо да је то љубав. Ако бирамо ту особу и онда када је тешко –  и то је љубав. Исто као и, наглашава она, ако нас занима како се осећа, а не само како се понаша према нама.

Кад су раскиди најчешћи

„Највећи изазов за парове настаје управо у том прелазу – када престане заљубљеност, а љубав још није у потпуности сазрела. Тада су најчешћи раскиди, јер се осећај да нешто недостаје погрешно тумачи као крај. У ствари, то може бити почетак зрелије фазе односа.”

Како неговати љубав када прође прва еуфорија? Како психолог одговара – мале ствари праве велику разлику. Неопходни су заједничко време, искрени разговори, захвалност, додир, поглед. Подршка у стресним тренуцима. Спремност да се слушамо, чак и кад се не слажемо. Љубав расте у свакодневици – ако јој дамо простор, наглашава.

„Заљубљеност долази и пролази, често изван наше контроле. Љубав, с друге стране, тражи избор – и преданост. Када то схватимо, престајемо да јуримо емоције и почињемо да градимо однос. Зато је важно да будемо стрпљиви – према себи и партнеру. Љубавни односи нису филм у којем све иде глатко, већ простор у којем учимо како да будемо блиски, рањиви и аутентични. Уместо да тражимо савршенство, хајде да градимо блискост. Уместо да одустајемо при првој сумњи, хајде да причамо, слушамо, бирамо једно друго – изнова. Јер љубав није оно што се деси, већ оно што заједно стварамо”, поручује Милица Требјешанин.