Непролазна љубав према освајању врхова

Мирис густе траве дуж потока, по изласку из аутомобила, готово да је изазвао пријатну несвестицу... Пењући се изнад Љига на Рајац, у селу Славковица, после кафанице с натписом „Убица меког срца”, скренули смо на уски пут засеока Иконићи непланирано, угледавши таблу Црквине – манастир Ваведења Пресвете Богородице из 13. века. Зауставили смо се да питамо човека који је чувао овце да ли ћемо тамо колима стићи.

„Хоћете, пут је чист и безбедан. Вреди да видите три саркофага, од којих се за један зна да је гроб Уроша, сина Ђурађа Бранковића, а за остала два се озбиљно претпоставља да су почивалишта самог Ђурађа и проклете Јерине”, каже Милољуб Иконић – из породице по којој се зове чудесни засеок, војни пензионер који данас из хобија узгаја стоку и ужива у божанственој и релаксирајућој природи. Фасцинантно полукружно камено здање по вијугавој црти дуж целог зида сведочи о томе колико је пута рушено, али и обнављано.

Никога ни близу – отворила сам мала манастирска врата. У капели с три саркофага остављене су нове свеће за путника који наиђе…

Дочек уз со и погачу

Журећи после непредвиђене паузе на прославу 77 година планинарског клуба „Победа”, успели смо да вратоломним путевима стигнемо у прави час: чланови нашег данас највећег и најпознатијег клуба, дочекали су нас с погачом, сољу и шљивовицом испред свог планинарског дома.

Очувано здање од брушених плоча из околних каменолома, хвале се, градили су 1952–1953. године сами планинари.

„Клуб 'Победа' основао је 1948. чика Душко Јовановић по коме се зове дом, на његову иницијативу и подигнут. Крај је замро у послератном етикетирању 'четничких' и 'партизанских' села, желео је тад да оживи организујући синдикалне планинарске излете породица банкара. Планинари су дом с мајсторима заједно градили, а и данас је обновљен и осавремењен”, каже Јелена Ковачевић Бараћ, пи-ар „Победе”.

Својим домом, смештеном на питомих 684 метра надморске висине, сматрају га и чланови тузланског планинарског клуба „Коњух” који редовно долазе на „Победину” прославу:

„Ја сам први пут овде. Долазио сам на Фрушку гору, Стару планину, Златибор, Копаоник, а за Рајац сам чуо од колега који су стални гости, јер смо ми из Коњуха више од побратима београдском врачарском клубу. Много смо од њих научили. Овде не постоје политика и дневни проблеми, а ове године планирамо велику аутобуску туру из Босне на Рајац у мају”, каже Екрем Суљановић, тренер оријентације при Федералном планинарском савезу БиХ.

Тренер оријентације уз карту, компас или бусолу, објашњава нам, учи планинаре како да се оријентишу. Студирао је грађевину у Суботици и с те тачке гледања сматра да је по градњи ово један од лепших планинских домова у Европи. Као један од највеселијих на прослави, после ње је изјавио да је уживао у рајачким кулинарским специјалитетима:

„Храна планинара обично је из руксака. Али кад дођемо у било који планински дом, узимамо шта нам се нуди.”

Куварица Зорица Нешковић из недалеког села Лозе надовезује се, обећавајући да ће после погаче спремити и проју од белог кукурузног брашна, као и свадбарски купус. За доручак, открива, планинари највише воле качамак по старинском рецепту кад се у замашћену и посољену воду додаје пројино брашно и онда крчка. Конобар Мића Тодоровић из Кадине Луке овде је стално због планинара, а пре пензије служио је четири бивша председника Србије:

„На Рајац сам дошао због људи који због мене и свадбарског купуса дођу пешачећи с Дивчибара или Равне Горе.”

Брачни пар Мајда и Тоне Марковић из Новог Места у Словенији, васпитачица и инжењер у пензији, редовно овде већ 13 година долазе. Планинарима „Победе” узвраћају позивом на „Рудолфовање” сваке године. Реч је, додаје Мајда, о културно-спортској манифестацији у спомен Рудолфу Четвртом који је основао словеначки град, током које се у априлу пешачи и бициклима прелазе околне стазе. Да им се не свиђа дружење на Рајцу, не би сваки пут долазили на прославу годишњице. На питање шта им се највише свиђа, кратко углас одговарају „Људи!”

И заиста, већ с првим тактовима музике уклопили су се с колегама планинарима из Србије и БиХ у плесовима, а одиграли су заједно и шумадијско колце. Неко од бивших фолклораца повео је и влашко коло. Као да иду у освајање врхова, без престанка на ногама, уз у региону познате хитове у извођењу Драгана Никића сви су играли до раних јутарњих сати.

Не идите сами у гору

Влада Матковић, потпредседник Планинарског спортског клуба „Победа”, повео нас је ујутру у шетњу околином. Надомак дома налази се Споменик 1.300 каплара, посвећен голобрадим школарцима из Македоније који су били одступница нашој војсци у Првом светском рату и од којих су многи погинули у Сувоборској или Колубарској бици на месту Грађеник испод рајачког врха Чардак.

„Сутрадан су долазиле мајке у црнини одвозећи их воловским колима. На местима где су их налазиле садиле су перунике. И данас на Грађенику могу да се нађу. 'Победа' одржава споменик у лику борца који руком усмереном у правцу Београда показује где је слобода”, како прича Влада, показујући нам и места на којима су падале жртве у Другом светском рату.

Дуг планинарски стаж омогућио је нашем домаћину, прича успут, да на једном од светских великих путева „Победе” – путовања каква је Душко Јовановић увео и на којима су већ шездесетих наши планинари ишли на Монблан – стигне прошле године до Боливије, на хиљаде метара високе врхове Јужне Америке. Ускоро планинари „Победе” крећу у освајање највишег врха Аустралије Мон Кошћушког, на путовање на којем ће обићи и Црвене стене у пустињи. Таква путовања захтевају велику припрему и искуство, напомиње.

„Променио се начин планинарења, јер су интернет и друштвене мреже учинили своје. Некад су просторије клуба биле пуне да сви чују где се иде. Планинарење је по мени у благом успону код нас, али данас неки организују приватна мала друштва, а многи само с курсевима и обукама почињу да се осамостаљују и сами крећу без водича по планинама. То је велики ризик, због којег несмотрени појединци западају у проблеме у случају појаве магле, ветра и олује. Горска служба често интервенише. Рецимо, на врху Бељанице, као и на свим врховима који су као плато, у магли се лако губи оријентација. Поготово је тешко снаћи се ако су около лед и мрак. Ако нисте искусни, често не можете ни истом стазом тада да се вратите. На врхове идите само у саставу озбиљних планинарских тимова, јер је сигурно безбедније”, каже саговорник.

„Победа” тренутно има око 2.500 чланова, али су се многи у међувремену због посла удаљили, упловили у брак или се одселили. Ипак, због својих успомена и даље се сматрају „победашима”, хвали се овај искусни „планински вук”.

Споменик коси

Близу бисте хероја из Првог светског рата налази се и Споменик коси, испод њега бина с које увек почиње манифестација „Косидба на Рајцу”. У једном чланку из послератних година пише да су „планинари на челу с чика Душком Јовановићем седам дана пешачили од Ваљева преко Дивчибара до Рајца, овде није било ниједне куће, а пошто су ту заноћили, видели су ујутру цветну ливаду, повикавши углас 'Овде је рај!'”

„Тако назив Рајац добија сувоборски огранак на којем је изграђен планинарски дом, један од најочуванијих у Србији. Тада је чика Душко основао и такмичење у ручном кошењу траве, које данас сваког 12. јула организује Туристичка организација. Очуване природе, прошле године је Рајац проглашен пределом посебних одлика”, прича Матковић.

С места где се организује косидба, изнад старе камене чесме из 1892. године, види се цела Шумадија, а по лепом времену понекад и Авала.

У Немачкој 40 милиона активних пешака

Борис Мићић, планинар од 1953. године, бивши председник „Победе” и Планинарског савеза Србије, тренутно председник Европске пешачке асоцијације са седиштем у Немачкој, сматра да је у Европи планинарство тренутно популарно.

„Немци су направили анализу по којој вреди инвестирати у инфраструктуру за пешачење – тамо се половина од 80 милиона становника бави активно пешачењем. Последњих година код нас је забележен благи пораст чланова планинарских друштава, у којима је око 20.000 људи. То још не достиже 32.000 планинара у Србији шездесетих година прошлог века, али је тада друштвено све било другачије организовано”, каже он.

Преноћиште око 1.100 динара

Клуб „Победа” редовно одржава планински дом на Рајцу, у којем су собе топле и чисте, а опремљен је и клуб за одржавање семинара и с најновијим екранима и другим уређајима. Преноћиште је у просеку око 1.100 динара, у зависности од аранжмана, а потребно је раније се најавити. Једино, жале се, новоизграђени путеви и близина планине Београду допринели су томе да већина посетилаца сврати, купи сир или кромпир од сељака, руча и врати се кући.