МОЈ ПСИХОЛОГ

У потрази за личном истином

Први корак у жељи да се расплете емоционални „чвор”, реши стална психолошка дилема или тегоба је избор стручне особе која је по вашој мери

(Фото: Фрипик)

Како препознати да је време да се потражи стручна помоћ и разреши нека психолошка траума и од које тачке почети с психотерапијом? То је дилема данашњице, чини се, у испреплетености савремених проблема, мноштва психотерапеута који нуде услуге преко друштвених мрежа и, пре свега, личног самоиспитивања да ли неки емоционални „чвор” који вас дуго тишти можете да решите сами, каже психолог Тамара Обреновић.

„Да ли желите да радите на себи? Да се ствари покрену, разумете боље друге и себе, да живите живот квалитетније? То су питања која ће вам сваки психотерапеут прво поставити. На вама је најпре да добро размислите да ли вам је потребна психотерапија, као процес у којем се акценат ставља на вас и ваше научене и стечене обрасце, али и на оно што ви као јединка јесте у својој суштини. Ми имамо одређене представе и обрасце о себи и свету које пласирамо око нас током целог свог живота. Ако нисмо свесни да то радимо и тај процес се обавља по аутоматизму, ми ометамо свој развој.”

Сто малих корака

Пласирамо обрасце о себи какве замишљамо (Фото: Фрипик)

Како каже, психотерапијски рад коригује ове представе, због чега на то треба бити од почетка спреман. Тачније, током њега формирамо нова знања о себи, која психолози називају личном истином. Сваку промену, додаје Обреновићева, чини сто малих корака, од којих је тај први најважнији, јер за њим следе сви остали. Касније је свако ко успе поносан на тај први корак.

„Први корак је да се одлучите да закажете разговор. А онда, када бирамо особу с којом желимо да одрадимо неку тако важну ствар, као што је разрешавање дугогодишњих психолошких и емотивних дилема или тегоба, доста је важно да психотерапеут буде личност по нашој мери. Рецимо, да нам се допада њен или његов животни пут и професионална биографија, али и да имамо осећај да делимо исте вредности.”

Како додаје, постоји више различитих струја у струци које заговарају потпуно различити приступ: „Једни мисле да је важно да имате транспарентан и близак однос с терапеутом који, рецимо, несебично дели с пацијентом и врло личне детаље из свог живота, уколико мисли да би то могло да помогне. Други, пак, мисле да је изузетно важно да терапеут буде као 'бели папир' на којем особа преко пута 'исписује' све своје пројекције. Једноставно – да о свом психологу ништа не знате.”

Због свега тога, она саветује да добро прочитате препоруке стручњака, као и да процените који приступ би вам више помогао да се отворите у разрешењу сталног психичког оптерећења, којег многи нису ни свесни.

„Свакако је важно да процените најпре да ли је у питању озбиљна особа, која ће вам на старту разрешити дилему да ли вам је психотерапија уопште потребна или можете и сами са собом да поразговарате. Зато и не одлажите тај дан, ако већ размишљате.”

Такође, наглашава психотерапеуткиња, свакако је важно да процените да ли је то неко ко може да вас разуме и да ли је у првом разговору поделио неке детаље који га одређују и као личност.

„То свакако није довољно да бисте били уверени да сте на правом путу или да већ познајете тог стручњака као особу. Ипак, све нејасноће које се тичу првих корака треба одмах отклонити, како би вам те информације помогле на путу потраге за терапеутом добрим за вас. Други корак је да будете посвећени. Наиме, психотерапија захтева време, посвећеност и одлучност. Важно је да редовно долазите на сесије и да обављате одређене 'домаће задатке' који служе томе да време између састанака с психологом буде испуњено личним радом и применом оног што сте на тим састанцима сазнали и схватили.”

Свеска за белешке

Свакоме ко се одлучи за психотерапију саговорница препоручује да се организује, тако што ће носити свеску и записивати оно што мисли да је важно од свега што је на тим сусретима речено. А онда, да се између сесија врати белешкама и упише своја нова питања за следећу терапију.

„Упорним и истрајним радом резултати стижу, временом пацијенти почињу да препознају код себе обрасце понашања којима се одавно не служе, али је потребно време. И када биљку засадимо, треба јој времена да проклија и почне да расте. Свака промена почиње и завршава се у нама”, поручује наша саговорница.