Још није мрак, али му се приближавамо

Нема ничег непоузданијег од колективног памћења! Можда је заборав једна од манифестација нагона за самоодржањем, да се што пре заборави оно најгоре што нам се десило, појединачно и масовно, како бисмо ишли даље. Како друкчије објаснити повратак фашистоидног мишљења на континенту који је пре једва пола века фашизам опустошио? Или сталном повратку политичким системима који су се ко зна колико пута показали неефикасним, ауторитарним, по народе штетним? Само заборавом! Колективном историјском амнезијом.

Народ нема памћење јер му је тако вероватно лакше да преброди страхоте. Можда би нумерички требало спасти људе од заборава не би ли им памћење ипак једном послужило као наук. Нова ера која је договорно почела Христовим рођењем завршила се пре пет година само што то још нико није озваничио. Завршена је некако у ово време 2020, и то пандемијом која је током две године потаманила десетине милиона људи широм света – богатих, сиромашних, младих, старих, белих и разнобојних. Онако, баш демократски! Неко се вакцинисао, неко није; неко је проклињао кинеске шишмише, други су упирали прстом у опскурне лабораторије савремених Малтуса; неком је крив био Бог, а другом Бил Гејтс; ко је умро, ожаљен је, а свет је наставио даље као да се ништа није десило.

Али јесте се десило. Свет се променио. И то драстично. Стављена је тачка на тзв. нову еру и, мада смо брзо заборавили речи маска, вакцина, карантин, ванредно стање, монтажне болнице, све су нам се дубље урезали у свакодневни говор термини као ера после истине и нова нормалност. Недостаје једино да неко надлежан обзнани да је последња нова година почетак пете године после нове ере. Јер нова ера више није нова.

Сећам се као јуче да је било, а не пре пет година, кад су на почетку пандемије футуролози почели да предвиђају какав ће свет бити кад пошаст једном прође. Рекли су биће бољи, биће солидарнији, људи су на тежи начин научили колико су једни на друге упућени, опаметиће се... Рекли су да ће човечанство доћи себи и схватити да се боље опстаје праведнијом расподелом дохотка, смањењем неједнакости, улагањем у знање. Рекли су много тога што разум налаже, само што нико није рекао да разум више неће бити на цени, да ће ера нове нормалности бити еуфемизам за еру ненормалности, а време после истине доба лажи (fake news), лицемерја и наглашеног социјалног инжењеринга. И све то само зато што народ, човечанство, веома слабо памти.

Какво је, заправо, доба после нове ере? Аутодеструктивно? Како за кога. На овим страницама сам објавио мноштво текстова који ми се из данашње перспективе чине истоветним, мада на разне теме: које год сам се ухватио, завршавао сам позивом на повратак здравом разуму јер то је оно чега све мање има у данашњем свету.

Чамац без кормилара

Уз технолошки напредак – уистину једини вид људске заједнице који не назадује – и потпуну доминацију комуникације друштвеним мрежама које тако речито потврђују ону давну Маклуанову medium is the message (медиј је порука), брзином светлости свет је заборавио како је било живети према начелима здравог разума. За ово петогодиште видели смо до апсурда доведени диктат политичке коректности и воук културе који су се претворили у сопствену негацију довођењем до бесмислене крајности и ауторитарног наметања једноумља. Видели смо ишчезавање дијалога, поделу света на нас и њих, јачање левих и десних популистичких царстава, пораст лицемерја, саможивости и досад невиђену владавину похлепе као јединог принципа животног бољитка. Као што су Енглези, вични именовању, први запазили, „време после истине” није оповргло истину, већ је престало да се за њу занима као за иоле важан чинилац моралног устројства света.

Последњих година је у целом свету дошло до наглашеног разочарења маса у политичку класу уопште, као да је сама политика постала ружна реч, а политичари носиоци ендемске корупције. Појам демократије, својевремено узвишени друштвени циљ, дошао је под знак питања јер је злоупотребом постао прикладно средство озакоњења ауторитарних режима. Организована, конструктивна опозиција постала је права реткост, а противници владајућих режима свели су се на атомизоване групице без озбиљне специфичне тежине.

Управо супротно од жеља оптимистичких футуролога, свет је постао себичнији, раслојенији, не уједињенији, суровији и беспоштеднији. Богати су постали бестидно богати, а сиромашни катастрофално сиромашнији. Солидарност је постала еуфемистички синоним за носталгију.

Не кажем да је пре пандемије свет био царство здравог разума. Ратни хушкачи су и тада добијали Нобелове награде за мир (Кисинџер), а пијандуре прекрајале свет са чашом вискија у руци (Јељцин, Буш млађи), али човечанство није личило на чамац без кормилара на узбурканом мору у олујној ноћи. Стара, препредена Европа, разумом, а не љубављу, уједињена својевремено у брак из рачуна како се не би сваких четврт века умивала у сопственој крви, за ситнину је купила причу о великој антагонистичкој сили која само што је не заскочи и прогута иако се то већ два миленијума никад није ни покушавало. Уместо лидера са визијом, разапета између шаптача и здравог разума, данас на челу има само безличне референте, ко зна на чијем платном списку, који ни не покушавају да мисле својом главом. Потврђују изреку да нас историја учи да нас историја ничему не учи, подлежу прекоморском застрашивању без трунке историјске основе. На Далеком истоку засад успешно – али не задуго – функционише папазјанија или чаробни напитак дивљег капитализма и ауторитарног комунизма; у Латинској Америци десни популисти би да се врате у феудализам, а леви би да буду романтични троцкисти.

Прати новац

Сједињене Америчке Државе су разједињеније него икад раније. На Африку, као и током већег дела нове ере, нико ни не мисли друкчије сем као на сировинску базу из које још штошта може да се исцеди, као из Конга краља Леополда, а остало да буде светски отпад са оазама за фото-сафари.

Свет је, такође, заборавио да је Берлински зид икад срушен. А као да је то било јуче!

Пет година после пандемије ратни хушкачи, а не миротворци, владају светом. Њихова једина идеологија – follow the money (прати новац)! Осим на историју, народ је заборавио на страх – на Хирошиму и на Нагасаки, на Корејски и Вијетнамски рат, на Кубанску ракетну кризу, на блискоисточне сукобе, на све оне кризе кад смо се са зебњом питали да ли неко разуман држи прст на црвеном дугмету у Москви, Вашингтону и шачици земаља чланица елитног нуклеарног клуба.

Може се, срећом, увек горе и никад није касно да се прикочи. На одређени начин, судбина света је да се непрекидно мења и да суштински увек остаје исти. Да се сложимо са постпандемијском дефиницијом данашњице једног правог нобеловца, песника Роберта Цимермана: „Још није мрак, али му се приближавамо.”