Слушајте своје дете, преиспитајте сопствена очекивања
Многобројни друштвени фактори утичу на васпитање деце и чине га сложенијим и захтевнијим. Родитељи често истичу да морају да обезбеде егзистенцију и да не могу да се баве децом онолико колико се то данас од њих очекује. Оно што је сигурно другачије је утицај дигиталних медија на васпитање деце. С друге стране, дете је данас више него икад у центру пажње
Једна од вештина која се не учи у школским клупама, а од које много тога зависи је родитељство. Оно јесте биолошки условљено, али је заправо стечен начин понашања. Симбиоза љубави, обавеза, страха постаје стварност и за маму и за тату оног тренутка када мали смотуљак угледа светлост дана. Прво се задовоље све физиолошке потебе, али како дете расте – све се усложњавају и захтеви, па није далеко од истине чувено „Мало дете, мала брига, а велико дете велика брига”.
У комбинацији задатих очекивања, претходнх искустава, алии начина на који су и сами родитељи расли настају и различити модели како васпитавамо децу- некима је све дозвољено, неки расту под стакленим звоном.
„Најбољи стил васпитања је брижан и истовремено захтеван стил васпитања. Овај стил подразумева баланс у нежности, попуштању, уопште подршци детету и захтевима и правилима који се постављају пред дете. Такође, овај стил подразумева поштовање дечјих потреба, али и забране које су објсшњене. И попустљив и ауторитаран стил васпитања су подједнако штетни. Родитељи често мисле да неће погрешити уколико су попустљиви, несвесни да је овај начин васпитања можда и гори од строгог. Док с друге стране, ауторитарни стил подразумева дресуру, а не васпитање. Ови стилови представљају крајности, а крајност у васпитању деце може бити изузетно опасна. Најгори стил васпитања је заснован на физичком кажњавању деце који, на жалост, ни данас није превазиђен”, објашњава у разговору за Магазин педагог и гешталт психотерапеут Драгана Глишић.
Које особине има добар родитељ
Да би родитељ био добар родитељ свом детету првенствено треба да развија и васпитава себе, јер деца у највећој мери уче путем имитације и идентификације са својим родитељима. Родитељ треба да се понаша на начин на који то очекује од свог детета, а не да једно говори и тражи, а друго ради. Повремено преиспитивање и провера својих ставова и понашања је важна, а са друге стране способност да буде стабилна фигура свом детету: да буде доследан, да уме да се извини уколико погреши, да буде нежан, брижан и подржавајући родитељ, да буде захтеван и јасан у својим захтевима.
„Родитељ треба да буде ауторитет са упориштем у знању, реалним захтевима и критеријумима, ауторитет који подразумева разговор, појашњења захтева и правила. Најбоље васпитање је васпитање засновано на балансу између подршке детету и захтева који се постављају пред њега”, објашњава наша саговорница наводећи да је кључан моменат када родитељи треба да се мењају и прилагођавају уколико примете да се дете повлачи или испољава проблематично понашање.
Тада је најбоље да се посаветује са стручњаком, а увек је добро превентивно се информисати, пре него се проблем појави.
„Понашање детета у вршњачкој групи и однос према обавезама говори да ли је родитељ успешан или не у свом послу. Нема савршеног родитеља, а и родитељи нису роботи. Имају своје потребе, обавезе, осећања и нису увек „на висини задатка“ што је у реду. Ни деци не треба давати слику о свом савршенству, јер онда исто тражимо и од њих. Родитељ је човек и има право и да погреши. Родитељ који воли своје дете је родитељ који познаје своје дете, активно слуша, нуди помоћ, поставља структуру и од њега захтева да оствари своје потенцијале”, наводи Глишић која има дугогодишње искуство рада са децом и кроз институције, али и праксу која је показала да стручњаци знају како, али деца нису њихова. Они их ни не могу васпитавати, јер је време које проводе са њима ограничено.
Зашто су важне границе
Према њеним речима, у прошлости, док још увек наука није била развијена, људи су рађали и васпитавали децу. Неки од њих су имали јасне и стабилне границе, неки их нису имали уопште, код неких других су границе биле чврсте и ригидне.
„Сведоци смо колико култура и развој науке утичу на начине на који ћемо васпитавати децу. Психологија и педагогија су оствариле значајан напредак последњих сто година. Спроведен је велики број истраживања, данас се много о родитељству може и треба научити. Појединац је члан шире заједнице и са осталим појединцима чини ту заједницу. Што је васпитање боље и друштво нам је стабилније и срећније”.
Савети родитељима
- Размислите који је ваш стил васпитања
- Освестите како се најчешће понашате са својом децом
- Размислите да ли у понашању детета постоје неке особине које вам се не допадају
- Консултујте се са стручњаком које особине можете код себе да промените, како би сте на другачији начин утицали на дете
- Усмерите се на позитивне особине свог детета
- Активно слушајте дете
- Препознајте емоције код детета
- Помозите детету да превазиђе проблем
- Захтевајте одређена понашања
- Поставите приоритете и будите јасни у реалним захтевима
- Држите баланс између подршке и очекивања
Стилови родитељства
Попустљиво васпитање
Родитељи верују да је деци потребна слобода, а не контрола. Често су уплашени да ће погрешити у васпитању и стоје у међупростору, не чинећи ништа или са грижом савести уколико иоле покушају да дисциплинују дете. Чини ми се да је данас ових родитеља пуно. Ови родитељи су брижни и нежни, али не постављају деци здраве границе. Ова деца могу бити мање успешна, не знају да се сами организују и управљају обавезама, могу постати неодговорни. У школи могу испољавати лоше понашање, а имају веће самопоштовање које није утемељено у реалним особинама.
Постоје и родитељи са попустљивим стилом васпитања који недостатак бриге и нежности замењују материјалним стварима. Ова деца развијају ниско самопоштовање, могу имати проблематична понашања.
Ауторитарни родитељи
Много очекују и користе награде и казне. Комуникацију са дететом боји наређивање и не труде се да објасне детету зашто су нешто тражили. Знају да буду строги у кажњавању дечјих грешака. Често су без топлине и нежности, не дозвољавају деци да сама одлуче шта ће и како радити. Иза оваквог понашања често стоји страх да ће распустити децу. Деца ових родитеља немају самопоуздања, не ослањају се на себе, често су поводљива и не умеју да праве изборе. Тешко преузимају одговорност, крију грешке.
Брижни и захтевни стил
Родитељи подржавају дете, али и јасно стављају до знања шта од њега очекују. Постављају правила и објашњавају их. Сматрају да родитељ има кључну улогу у доношењу важних одлука, саосећајни су, брижни, али и траже од детета да оствари потенцијале. Деца оваквих родитеља одрастају у зреле особе. Брига и интересовање коју родитељи показују, говори детету да је оно њима важно. Тиме се утиче на развој позитивне слике детета о себи, самопоштовања и самопоуздања. С друге стране захтеви које постављају пред њега, обезбеђују детету да развије самоконтролу.
