Хеликоптер на Копакабани

Сао Пауло је град, боље рећи градурина од 23 милиона становника у којој живи десетина укупног бразилског становништва. Некадашња престоница, данас је моћан финансијски и пословни центар. Ширина области коју је заузео одговара отприлике раздаљини од Београда до Новог Сада, па је сасвим уобичајено да у његовим различитим квартовима истовремено сија сунце и пада киша.

Град чији је заштитник Свети Павле може се похвалити пространим трговима, споменицима, широким булеварима, великом зградом опере, монументалном катедралом, модерним музејом савремене уметности с чијег крова се пружа изванредан поглед.

Солитери од 50 спратова

Ваља свакако поменути и покривену двоспратну пијацу крцату егзотичним воћем, океанском рибом и другом различитом робом, с бројним касапницама уз које су се сместили ресторани и кафеи, из којих се већ у јутарњим часовима, насупрот гласном пијачном жагору, може разабрати свирка уличних музичара.

Већина зграда су модерни солитери стаклених фасада од педесетак и више спратова, наспрам којих су се, у знатно мањем броју, шћућурила времешна здања од спрат или два чија архитектура, мора се признати, уз ове „грдосије” и те како прија оку. Те висине је и целокупна Јапанска четврт, чије су куће насељеници из Земље излазећег сунца у прошлом и претпрошлом веку сазидали у препознатљивом традиционалном стилу, не заборављајући чак ни дворишта пуна зеленила, ни украсне базене у којима лењо пливају рибе различитих боја, што за узаврели град у којем нема игла где да падне заиста представља куриозитет. Овај кварт, као позната туристичка атракција, обилује бројним продавницама гардеробе и сувенира.

У Сао Паулу, за разлику од Рио де Жанеира, нема много туриста. Мењачница је такође мало, те је до сваке наредне потребно и по пола сата хода, док за замену новца морате показати пасош. На улици се говори на португалском, а ако би туриста сео у ресторан, гостољубиви газда би га, сазнавши да је странац, обавезно почастио пићем или неком посластицом. Исхрана Бразилаца великим делом се заснива на месу, па би понуда многих српских ресторана овде изгледала веома скромна. Ако локална четворочлана породица седне да руча, половину овећег стола ће им засигурно заузети велики овал крцат роштиљем, котлетима, различитим месним специјалитетима, услед чега је већина становништва гојазна, посебно млади. Ако се овоме дода да је мода тетовирања узела маха у тој мери да су младићи или девојке чије руке или ноге, чак лица и вратови, нису исцртани сада практично изузеци, беле вране, бајковите представе о витким заносним Бразилкама брзо ће пасти у воду.

У Бразилу се ракија, коју уз пиво сви радо конзумирају, прави од шећерне трске које има у изобиљу. Док раде препек, додају јој различите биљке, па смо имали прилике да пробамо и „ракију од мрава”, која је, заправо, препечена с амазонском биљком од које утрну уста па имате утисак да сте прогутали омањи мравињак. Овакву или онакву, код нас би је с разлогом назвали шећерушом, те претерано конзумирање није препоручљиво.

Бразилци су пријатни и ненаметљиви људи, али је по улицама много сиротиње која захваљујући топлом времену на картонима спава по тротоарима, нажалост, тако живе целе породице. Сиромашни људи, иначе, обитавају по фавелама у којима су кућерци, за дивно чудо, најчешће зидани од чврстог материјала и снабдевени струјом и водом, с канализацијом која је обично спољна и тече по странама улица. Полиција, која у фавеле ретко залази, бројна је и свуда присутна у циљу да се криминал стави под контролу. Туристима се с тим у вези посебно скреће пажња да лопови краду мобилне тако што „дојезде” на мотору и испред носа отму телефон.

До Рио де Жанеира се из Сао Паула путује око шест сати. Како Бразил, земља растуће економије и један од оснивача БРИКС-а, има и развијену сопствену ауто-индустрију, по лиценцама се овде производе француски, немачки, јапански и амерички аутомобили, те како је гориво јефтино, литар кошта од 60 до 80 динара, саобраћајне гужве су огромне.

Копакабана се, уз велики булевар, простире на неких седам километара (као Ада Циганлија), широка је 200–300 метара. Краси је тек покоја палма с обода, тако да се хлад може потражити једино под сунцобранима. Имајући у виду да је песак врео, дочекала нас је температура од 40 степени, до самог океана воде влажни путељци које стварају дугачка пробушена црева из којих непрестано прска вода и подлогу хлади.

Иако је Копакабана тек једна од неколико градских плажа (ту су још једнако чувена Ипанема, Леблон…), на њој је увек гужва, викендом се тешко може наћи место да се положи пешкир. Овде нема уживања уз шум таласа. Продавци, уз гласну вику и рекламу, у просеку купачима прилазе три пута у минуту, а нуде свашта: жваке, бомбоне, незаобилазне охлађене кокосове орахе, грицкалице и сладоледе, ражњиће који се пеку на жару, али и шкампе… Затим нуде кукурузе који се кувају у узаврелој води у колицима која неуморно гурају по песку, мајице, купаће костиме, капе, шешире, шкољке, пића, коктеле, чак по плажи иде и мајстор тетоваже који својим алаткама тетовира на лицу места, па ко воли нек изволи!

Сваки од њих ће вам се обратити и понудити своју робу, али нису нападни, те ће, ако нисте заинтересовани, на томе и остати. Постоји, ипак, начин да човека мимоиђу без узнемиравања, ако читате књигу.

Атмосфера на плажи је весела и опуштена, млади људи доносе овеће звучнике из којих трешти музика која ама баш никоме не смета, што би се рекло код нас: сви причају, а нико никог не слуша!

За Србију и Србе, наравно, сви знају, а то захваљујући незаборавној утакмици којом се 1971. легендарни Пеле опростио од фудбала управо против наше репрезентације, али и због доскорашњег фудбалера Фламенга Дејана Рамба Петковића, који је за Бразилце и данас звезда, као и одбојкашицу Тијану Бошковић.

Ако њима додамо неизбежне Новака и Јокића, наша популарност је заиста била на завидном нивоу.

Њој ће, несумњиво, допринети и занимљива прича која следи, а не тиче се спорта и која почиње тако што је нашим дамама из групе пришла старија имућна госпођа из Рија окићена златним ланцем и наруквицама и занимала се којим то језиком говоре. Чувши да се ради о српском, радосно је узвикнула: „Југославија!”. Објашњено јој је да је то данас Србија, а онда је у жару наставила на шпанском, испоставило се да је то једини језик на којем смо се могли споразумети, како је управо ту, на Копакабани, седамдесетих година прошлог века боравио неки наш земљак Јанковић, чије презиме је изговарала уз велики осмех и уздигнут прст којим је жустро претила. Шта је о њему још испричала можете претпоставити и сами, тек сусрет се завршио у веселом расположењу, а наставио сутрадан, када је моје сапутнице, а своје саговорнице поново нашла, са сваком се изљубила као с најрођенијом и наставила да прети том озлоглашеном Јанковићу још више се кикоћући него јуче. Циркус!

Ноћни живот уз музичаре

Ноћни живот Рија управо је онакав каквим га замишљамо. Преко музичара који свирају по улици, до бројних клубова за младе, ресторана, џез и боса нова клубова, у време нашег боравка концерте на стадионима одржале су музичке иконе Шакира и Стинг. Посебан ужитак нам је представљао концерт боса нова звезде Јуми Парк, пореклом Корејке, коју су Бразилци у потпуности присвојили, што због њеног изванредног извођења ове прелепе музике, што због чињенице да је време короне, која је овде веома озбиљно схваћена, провела не напуштајући Бразил.

Док су крстарење бродом кроз заливе Рија и посета уметничкој четврти до које се стиже старим шареним трамвајима нешто што не би требало пропустити, о споменику Христа Спаситеља на Корковаду и Глави шећера, као широм света знаним туристичким атракцијама, нећу много писати јер је о њима практично све већ написано. Једино бих додао да се на оба ова прелепа видиковца, с којих пуца поглед на цели Рио, налазе одлични ресторани у којима је, упркос мноштву туриста и гужви, заиста право задовољство седети под широким сунцобранима, уз лагани поветарац који хлади, коктел с мангом или ананасом, што чини утисак изванредним.

За крај ми, стога, није преостало ништа друго него да цитирам свог пријатеља који, пола у шали, пола у збиљи каза: „Да сам ја отишао у Бразил, не бих се ни враћао!”

Текст и фотографије Борко Стојановић

Авион ударио у аутобус

Наш последњи дан у Сао Паулу обележила је необична саобраћајна незгода која је запањила целу државу од 220 милиона становника, тридесетоструко многољуднију од Србије. Догодила се у току радног времена док смо и ми били на улици, али смо о њој, због величине града, чули тек касније, преко ТВ-а. Омањи приватни авион је, дакле, у нужди морао да слети на један од булевара, при чему се сударио с возилом градског превоза које је налик нашим зглобним аутобусима. Због велике брзине се на снимку, практично, не види ништа друго сем да се аутобус одједном запалио и да путници из њега панично истрчавају. Међутим, кад се он успори, јасно се уочи како авион слеће усред саобраћајне гужве и удара аутобус отпозади. Погинуло је двоје људи.

Утакмица на Маракани

Неким туристима остварио се дечачки сан и присуствовали су првенственој утакмици, градском дербију између Фламенга, одмах смо га поистоветили са Звездом, и црно-белог Ботафога на чувеној Маракани. Победио је Фламенго са
1 : 0, али је доживљај испунио, ако не и надмашио сва очекивања.

Званично име гласи: „Стадион новинара Марија Фиља”, док је Маракана назив дела града у којем се он налази, сама реч иначе означава бразилског зеленог папагаја. Од некадашњих 200.000 људи које је могао примити, данас му капацитет износи 72.000.

Навија се срчано, уз трубе, велике заставе и дресове које сви носе, али нема познатих навијачких зађевица са симпатизерима противника, фудбал је у првом плану. Када је о њему реч, заиста се ради о класи, што се уочи на први поглед: свако додавање је као „на тацни”, питање да ли ће се и како лопта уштоповати уопште се не поставља, у утакмици су подељена четири жута картона за фаулове које би код нас можда, а можда и не, пратила усмена судијска опомена.

Узбуђења на плажи

Атлантски океан овде запљускује копно огромним таласима, када је миран висине су 3-4 метара и тада је купање дозвољено, чим пређу 5-6 метара подиже се црвена заставица. Наравно, има храбрих, пре ће бити непромишљених појединаца који прекрше забрану и доживе да их спасилац, уз бучно оглашавање пиштаљке, избаци из воде, што је доживео и ваш репортер. Међутим, да с океаном нема шале свако може брзо да се увери. Истога дана силовити таласи су двојицу беспомоћних купача неповратно одвукли ка пучини, те је морао да интервенише црвени спасилачки хеликоптер. На неких стотинак метара од обале застао је у ваздуху над њима, спустио корпу са спасиоцем, извукао једног и затим га вратио на плажу, по другог је одмах потом дојездио ски-џет. Цела представа уз аплаузе!

Потребу да се таласи озбиљно схвате најбоље оцртава и случај средовечне госпође која је мимо забране ушла у океан, али је овај пут спасилац морао да плива за њом и у полусвесном стању је извуче на песак. Одмах се ту створила хитна помоћ, а она је брзо пребачена у болницу.