Вољени платани у Требињу

Доброћудни дивови Требиња и овако зимски оголели пригрле сваког намерника, а њих је много у сва годишња доба. Колонија величанствених стабала, старих 120 лета, наткрила је главни трг, једну башту, додирује један времешни хотел, а свима заједно подарилa je име. Под платанима је место сусрета и свих дешавања, па овде кажу: ко под њима седео није, као да у Требињу није ни био.

Први писани траг о платанима води до 1889. године, када су у град стигли на нешто пусте пољане, с месним гробљем. Годину дана касније, из Трстена код Дубровника допремљена је значајнија количина, још 20 нових садница и то су ови садашњи, на централном тргу.

За њима је стигао и први вртлар Фрањо Братуш, којем је посао био да брине о зеленим џиновима. Биће после још много вртлара…

Касније је купљено, опет у Трстену, још 12 садница платана који су „отворили” саобраћај на новој прузи до станице у Требињу и стоје и данас испред станичне зграде за путнике, па дуж железничког колосека.

Од првокупљених младица поживело их је шеснаест и они до данас формирају амбијенталну целину, најдрагоценији део града. Ту наткриљују споменик Србима, требињским мученицима 1914–1918. за слободу Југославије. Под њиховим крошњама жубори спомен-чесма на којој је напис „Подмаршалу, баруну Ђури Бабићу подигоше 1880. грађани требињски”, а даље низ трг је и чувени хотел који је од аустроугарског периода мењао власнике, али и назив – од „Загреб”, „Ловћен”, „Јединство”, до данашњег „Платани”.

Под овим дивовима, нарочито за време летње херцеговачке жеге, дебели хлад тражи још један требињски „патент” – пијаца која ради без тезги. Тако на импровизованим столовима и свакојаким другим помагалима овдашњи „мали” произвођачи нуде домаћи пршут и други мрс, сир шкрипавац и онај из мешине (мјеха), домаћи качкаваљ, благодарно биље, мед, вино, воће, зачине.

Из новије биографије 16 џинова, које држава штити као споменике природе, забележено је у зиму 2015. године, да их се седам озбиљно „прехладило”. Биљна болест је захватила унутрашњост стабла и узроковала труљење. По најцрњим прогнозама изгледало је да платани неће још дуго красити град. Преживели су и више реконструкција трга, па и оштећења од гелера из ратова деведесетих година прошлог века. На срећу предвиђање се није испунило, али то је био јасан знак да су колосе године притисле и да траже све више пажње, па се зато редовно „снимају”.

Декорација Аустроугара

Прво предање о томе како су платани стигли у Требиње везује се за барона Ђура Бабића који је с аустроугарском доминацијом овим крајем у град стигао са задатком да му буде командант. Имао је кћер слабог здравља која умире са 16 лета, па је њој у сећање и част, у центру града, наложио да се посади 16 платана, за сваку годину ћеркиног живота.

Друга прича како су платани „заузели” Требиње каже да је Аустроугарска, после анексије Босне и Херцеговине 1878. године, затекла у центру града гробље. Одлучено је одмах да оно буде измештено, а да се на том месту посаде раскошна стабла. То је урађено и у другим деловима града, те је број требињских зелених џинова нарастао на око 80, што им је и актуелно бројчано стање.