Прапорац или прапорак
Што се тиче речи сабор и збор треба знати да је ово једна јединствена, и то општесловенска реч, која је током историјског развоја у српском језику добила два лика
Језичке групе на интернету будни су пратиоци савремених језичких дешавања. У једној од најбројнијих недавно се повела расправа о томе да ли је боље уместо, у последње време нарочито актуелне, речи пленум употребљавати реч сабор или, можда, збор. Они који су се опредељивали за сабор сметало је страно порекло именице пленум, као и актуелност речи збор у послератном, комунистичком систему (збор радних људи, збор бирача). Њима супротстављени сматрали су да је свеједно позајмљујемо ли реч из латинског језика (пленум) или је узимамо од Хрвата (сабор).
Ова расправа је садржавала наш уобичајен однос према страним речима и према онима које одбацујемо сматрајући их странима мада то нису.
Познато је, наиме, да смо ми, када је реч о терминологији, склони употреби страних речи. Једини организовани покушај стварања српске стручне и научне терминологије („називословних реч“) неславно се завршио давне 1845, када је Вук Караџић издејствовао да се обустави рад на томе послу Друштва српске словесности (далеког претка данашње Српске академије наука и уметности). Полако су падале у заборав и дотад коришћене домаће речи као земљопис (земљеописаније), писменица (граматика), језикословље (лингвистика) итд.
Сасвим у духу ове отворености према страној терминологији јесте употреба речи пленум, чије извориште јесте латинско (plenum од plenus ‘пун’, у пуном саставу), али је реч у српском језику у употреби више од сто година.
Што се тиче речи сабор и збор треба знати да је ово једна јединствена, и то општесловенска реч, која је током историјског развоја у српском језику добила два лика: збор – српски народни облик (добијен када је полуглас после с испао > сбор, а с онда једначењем по звучности прешло у з > збор) и сабор – облик преузет из црквеног језика, који је добијен преласком полугласа у самогласник а, што је одлика српске варијанте црквеног језика (тзв. српскословенског). Реч налазимо у српским изворима од првих писаних споменика до данас – најпре у изворном лику са полугласом задњег реда, потом у српском народном облику (збор) и у српској варијанти црквеног језика (сабор). Некада од последње две оживи једна некада друга, али обе су подједнако лепе и подједнако наше и треба их неговати.
Додајмо као занимљивост да су сличну судбину имале многе старе словенске речи, само су код неких њихови различити облици добили различита значења. Пореклом су једна реч свест (народни облик) и савест (српскословенски), свршен (народна варијанта) и савршен (црквена српске редакције) итд.
***
Поменућу на крају још једну тему која је заокупила пажњу чланова исте језичке групе. Предмет њихових коментара била је једна несмотрено начињена парафраза познате Доситејеве изреке: „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце“, која је у свом другом делу помињала – „прапорке“. Читава салва поруга обрушила се на аутора објаве због употребе „непостојеће“ речи прапорак. Истина је, како то често бива, негде на средини. Никако није примерено погрешно навођење, а ни парафразирање Доситејеве изрeке, али нетачно је да облик прапорак не постоји.
Подсетимо најпре да ова реч означава шупљу металну лоптицу с металном куглицом унутра која при тресењу звецка и која се (углавном читав низ) ставља коњима и соколовима, а било их је и на другим местима (јуначким копљима, капама). Понајчешће смо је сретали у епској поезији, али је у живој употреби (или је, како кажу извори, то бар доскора била) и у књижевном језику и у народним говорима. Њен најчешћи облик, прихваћен и у језичком стандарду, јесте прапорац (множина прапорци), али у немалом броју говора она гласи прапорак (у множини такође прапорци, у акузативу прапорке). Користи се, нпр., у Банату, у Тршићу, у Перасту. У Славонији је забележен стих „Сокол лети, прапорак му звечи“. Дакле, треба бити обазрив и у критици, а било би јако добро вратитити се читању народне поезије и дела писаних у дијалектима.
