Сићевачка клисура завичај срцу мио

Пре годину дана на Сајму туризма у Београду упознали смо на штанду Туристичке организације Беле Паланке Марију Крстић Симоновић. И док је њеним колегама било важно да подсете и позову на манифестацију „Дани банице”, која је другог викенда августа месеца, Марија нам је причала о Градишком кањону, српској рамонди, ендемској биљци „феникс” централног Балкана, српској Прованси…

Обећали смо да је посетимо да се заједно с њом, козјом стазом, попнемо од магистралног пута Ниш–Софија до видиковца Чука у селу Градиште, на који воли да оде, како каже, када има и кад нема времена, када је срећна и кад је тужна, пуна елана или уморна, зато што је Градиштански кањон најатрактивнији део Сићевачке клисуре.

Вук нас је предухитрио. Марија се пре три месеца породила и сада поред ћерки, седмогодишње Еве и трогодишње Анице, у колевки љуља сина Вука. Обрадовала се телефонском позиву и у разговору нас „прошетала” својим завичајем дајући нам смернице шта све треба посетити, видети, чути, омирисати… Више не живи у селу Долац, са супругом и децом прешла је у Ниш, у којем је, како каже, и провела већи део живота, завршила средњу школу и факултет. Сећа се да би често, на питање одакле је родом, говорила да је из Сићевачке клисуре.

– Када ме питају одакле сам – замислим се. Ако кажем – Долац, то ништа не значи. Нисам из Беле Паланке, ни из Ниша. Е, када кажем – ја сам из Сићевачке клисуре, онда људима буде јасно одакле сам, јер моје насеље је баш ту. Село Долац својим атаром припада клисури између огранака Суве планине и Сврљишких планина. Сићевачка клисура протеже се од Долца на изласку из Белопаланачке котлине до села Просек на уласку у Нишку котлину – каже наша саговорница.

Она је по струци професорка географије. Прича да је одрасла загледана у моћне масиве Суве планине и Сврљишких планина, дивећи се њиховој грандиозности и лепоти, тако да јој се будући позив просто наметнуо. Још кад током детињства слушате приче о животу на планини, то, каже, остане дубоко у подсвести, тера на истраживање.

Виртуелно вођење

Марија је од оних који су, вођени својом визијом, ентузијазмом, енергијом и љубављу према завичају кренули да раде оно што најбоље знају. Њено ангажовање није остало непримећено, за четири године, колико уређује фејсбук страницу и блог посвећен белопаланачком крају, привукла је велику пажњу, посебно земљака расутих по свету, научника, медија…

– Определила сам се за виртуелно вођење и упознавање јавности с прелепим и мање познатим пределима овдашњих планина, котлина. Бавим се археологијом, демографијом, историјом, свим оним што се среће као занимљивост.

Супруг Дарко, по занимању лекар, највећа јој је подршка.

Три године је ова предузимљива млада жена радила у ТО Бела Паланка. Била је то прилика да и званично промовише белопаланачки крај и све оно што је занимљиво у њему. Спојили су се тако посао и љубав. У току разговора без премишљања набројала нам је шта све треба посетити.

– Мени најдраже и најближе срцу је село Градиште, одакле се с видиковца пружа поглед на Сићевачку клисуру и величанствени Градишки кањон. Можда би граматички требало рећи Градиштански, али је у локалу одомаћен као Градишки. Највећим делом га чине стрме, камене литице. Ширина кањона при дну своди се на речно корито Нишаве. Управо на овим недоступним литицама гнезди се један од последњих парова сурог орла у Србији.

До села Градиште, на крајњем западу белопаланачке општине, удаљеном око 30 километара од Ниша, може да се дође из више праваца. Од насеља Долац удаљено је 5-6 километара. Мени најлепши пут до села који препоручујем свима који воле да пешаче, планинарима добро познат, јесте кроз Ћирићев пролаз. Стаза просечена кроз стену представља најкраћу везу становника села Градишта с магистралним путем Ниш–Софија. Кад прођете кроз пролаз, предстоји пењање козјом стазом до села, неописиво искуство – речи су горштакиње којој пентрање по литицама очито представља задовољство које документује фотографијама.

Она прича и како се у селу мало људи задржало, али у новије време има повратника из иностранства. Спријатељила се с госпођом која је с француских Алпа дошла у Градиште да живи.

Марија воли да излет заврши посетом Цркви Света Петка Иверица, недалеко од села Островица, на излазу из кањона. Манастир су на остацима старог, опустелог, подигли крајем 14. века монаси грузијског манастира Ивирон са Свете Горе. Данашњу цркву подигле су инжињерске јединице српске војске 1898, иначе ангажоване на изградњи оближње пруге кроз Сићевачку клисуру.

Маријини родитеље живе у насељу Долац, тако да је њој лако да дође од Градишта локалним путем пешке или колима.

– Отац је пореклом из села Долац и цео тај крај Сврљишких планина и с друге стране село Гулијан везани су за моје порекло с очеве, али и мајчине стране. Тако да имам велику жељу да истражим своје порекло, географ сам, па и с тог научног аспекта проналазим литературу.

Дарко је комшија, ми смо живели на пет минута у селу Долац. Наша љубав и пријатељство почели су 1999. у време бомбардовања, када сам имала 14 година, пре девет година крунисали смо је браком – прича Марија.

Објашњава и да је део кањона, одакле је Дарков отац, село Црнче, преко пута Градишта, изузетно интересантно као и биљни свет. Сви су чули за српску рамонду и Наталијину рамонду, оне су терцијарни реликти и ендемити Балкана.

– Тамо можете да их видите, ако сте довољно храбри – додаје.

Не крије да би волела да садржаје с фејсбук странице претвори у књигу. Крас источне Србије је, подсећа, био велика инспирација и за славног географа Јована Цвијића. Већина се и данас на њега позива, треба забележити како то сада јесте, које су биљне и животињске врсте присутне… Она истиче и да је писала за „Белопаланачки зборник” чији уредник је Живота Јоцић.

– Овај крај упознала сам читајући Јоцићеве књиге. Највише је описаних цркава, манастира, споменика, као и археолошких открића. Живота је похвалио мој блог и изразио жељу да наставим с писањем – каже.

Лепу сарадњу има и с колегом с факултета Ненадом Ранђеловићем који је успео да афирмише сврљишки крај и Нишевачку клисуру.

Каменоломи и парк природе

Иако под заштитом као делом парка природе, овај део клисуре Нишаве није препознат као туристички потенцијал краја, доминирају каменоломи.

Зато Марија жели да укаже колико је лепо оно што имамо, а екологија и заштита животне средине нису на завидном нивоу.

– Људи немају свест о штети због сече дрвећа, која је на Сувој планини малтене крчење. Таквих је размера да тамо више не би смело да се сече, па и на Сврљишким планинама. Оправдање је финансијска ситуација и немогућност мештана да на други начин дођу до прихода – каже она.

У планинским селима није остало много људи, али тамо где још има живота, Марија сврати на кафу.

– У селу Равни До, мештанка је видела да фотографишем и позвала ме је на кафу. Показала ми је богату збирку старих предмета. Деда јој је био познати ловац на медведе док их је још било, крајем 19. века. Лепо је и село Тамњаница подно Суве планине, под пољима лаванде – мала српска Прованса. Власник је прошле године преминуо, верујем да ће наследници наставити с послом. Кућа с почетка прошлог века породице Игић интересантна је и због изузетне етно-збирке. Ту сам се спријатељила са женом која се вратила и планира развој сеоског туризма – прича наша саговорница.

Лепо је видети да неки мештани настоје да сачувају аутентичан изглед својих кућа, грађених у моравском стилу. На кућама чатмарама зуб времена открива поступак градње. Између носећих греда су површине оплетене прућем и премазане блатом. На крову је најчешће ћеремида. У Вргудинцу могу да се виде и кованице, нешто новији тип кућа.

У Тамњаницу се људи враћају

Тамњаница, насеље на петнаестак километара од Беле Паланке. Старија локација села била је на месту Црква где се 1444. одиграла чувена Куновичка битка, велика победа хришћанске војске (угарско-пољско-српске) над Турцима, највећа битка после Косовског боја. Победа је продужила опстанак српској средњовековној држави за петнаестак година. Село је добило назив по тамјану који је паљен погинулима. Данас се с овдашњих плантажа шири мирис лаванде. Нажалост, како каже наша саговорница, спомен-обележја на поменуту битку ту нема.

ПОТПИСИ ЗА СЛИКЕ

Кућа у моравском стилу, с карактеристичним луковима и тремом у селу Ланиште

Циљ је сачувати лепоте и вредности овог краја