Два и по века између корица
Капитално дело завичајне историје о развоју данас малог банатског насеља у којем је одржана Скупштина граничара 1848. године, а једна кућа је циглу по циглу пренета и приказана на Миленијумској изложби у Будимпешти 1898.
Читаве прошле године јужнобанатска Црепаја у општини Ковачица обележавала је изузетан јубилеј – два и по века битисања у континуитету, и то као једно од најстаријих насеља на овом простору. Корен јој сеже до дубоко у 16. век, када се 1579. године помиње у Крушевском и Пећком поменику и Пећком кастигу као Мала и Велика Црепаја.
Како се живело у доба оснивања, о Сабору граничара револуционарне 1848. године, како је град–село ницало и градило се, а како представило на Миленијумској изложби 1896. године, све уз богати фото-албум, доноси монографија „Црепаја – првих 250 година” из пера мр Слободана Стевановског, Николе Петкова и Марка Петкова.
Подељена на три целине, капитално дело завичајне историје, какво немају ни неки градови, читаоца води кроз исто толико етапа у развоју насеља. Најпре се оно хронолошки прати и описује кроз 16. и 17. век, када се кроз податке Црепаја помиње у турским пописним књигама – дефтерима.
Касније и кроз грађу аустријских пописа из 1717. године даје се приказ насељавања области, а интересантно је, напомињу аутори, да је у једном периоду 18. века ово подручје било и потпуно ненасељено. Подсећају и на два битна догађаја из историје која су неправедно запостављена и мало позната јавности:
– Управо овде је одржана Скупштина граничара 1848. године. Други важан догађај из историје је да је из Црепаје једна кућа, циглу по циглу пренета, да би се на Миленијумској изложби у Будимпешти 1898. године представило културно наслеђе српског народа у Банату – прича Стевановски.
Детаљну хронологију живота насеља прате и многе контроверзе, а истраживачима је посебан изазов био да објасне порекло имена јужнобанатске Црепаје. Увек је ту, напомињу, бар једна легенда или бајковита верзија, па је тако и са Црепајом и поменом српске властеоске породице Цреповић, пореклом из Параћина. Цреповићи су заиста стигли у Банат, напомиње Стевановски, након што су пребегли пред Турцима који освајају Србију 1459. године. Никола Цреповић се 1552. године помиње као војвода српских чета у Темишвару.
– Успели смо да пронађемо да се назив Црепаја први пут појављује 1759. године, дакле 27 година касније након што је пала под турску власт, па је тешко поверовати да се неко после толико времена сетио војводе Цреповића. Тако морамо узети у разматрање и мање атрактивну верзију да је део српског становништва бежао пред Турцима на север, у овај наш, тада прилично запустели крај јер се ситуација овде ипак стабилизовала. Биће да је тада дошло и двадесетак породица из крајева у којима су се људи бавили грнчаријом, те је од тог заната произишло и име насеља, али за то немамо доказа – напомиње Стевановски.
Богат избор карата и албум фотографија краси луксузно опремљену монографију публиковану уз подршку општине Ковачица. Истраживачки тим покушао је да истражи не само Црепају, већ и читаву општину Ковачица. Да се што верније прати след и уобличи колективно памћење, много су помогла усмена предања, сачувана лична документа, фотографије...
– На фотографијама су неки срећни људи у двориштима, дружењима и мобама, дотерани кад се жене и удају, кад прате високу моду из Пеште и одлазе у град на сликање код „дворских светлописаца”. Из новијих времена, нарочито оног након Другог светског рата, остали су записи
фото-аматера с пољских радова, весеља, утакмица и игранки. Ту су и слике које нас подсећају на електрификацију и подизање нове школе, дома културе, кућа, призори с радних акција, којима се ишло у сусрет лепшој будућности, све важно за живот наше Црепаје – објашњава Никола Петков.
Млади научник, такође Црепајац, Марко Петков, један од коаутора монографије, скреће пажњу да је локална историја у нас неправедно запостављена. Требало би, каже, да млади људи читају, сазнају, памте чињенице, али и слушају приче о свом завичају.
– Теме везане за настанак и развој Црепаје обрадили смо студиозно на основу архивске грађе, научних студија и у сарадњи с научницима из Беча, Будимпеште, Београда и других европских градова. Истраживање се наставља. Трагамо за новим изворима. Верујемо да оно што се налази међу корицама не треба да буде штиво само за Црепајце, већ за све становнике општине, да потраже и нађу неке нове идеје – каже историчар Марко Петков.
