Опростити или наставити живот уз горчину

Сви смо се у неком тренутку осећали мање или више озлојеђено због одлука и дела драгих особа, неиспуњених очекивања или обећања, увреде или издаје.

И како после тога?

Позив на праштање за неке је прича за наивне, чиста утопија. Осјећај за правду говори да свако мора испаштати за зло које чини. Зар није освета снага која прочишћава, спонтана, природна реакција која враћа осећај самопоштовања. После оваквих уверења праштање је готово незамисливо упркос пословичној фрази да је људски грешити, а божански праштати. Међутим, незацељене ране, огорченост, бес и мржња налазе се у основи многих телесних болести и душевних поремећаја. Опраштање је важно за очување здравља, па неретко опростити значи оздравити.

Лек за разочарање

Бити повређен и разочаран представља велики емотивни терет. Дуготрајна љутња лоше утиче и на наше здравље.

И у овом божићњем посту, када треба да пођемо у цркву на литургију, праштање је неопходно, како бисмо се достојно причестили. Зашто? Зато што мржња не сједињује, већ раздваја. Где је мржња, нема међусобног разумевања, а људи су једни од других далеко. Зато вера позива на међусобну љубав и праштање. Речено је да је човек велик онолико колико је у стању да опрости.

– Праштање туђих и покајање својих грехова повезане су врлине, будући истовремено и Божија заповест и наша исповест, односно молитва: „опрости нам дугове наше, као што ми опраштамо дужницима својим!” Праштање је безмерно и безусловно настојање да се зло заборави, и кад смо заборавили, онда смо опростили. Јер само памћење туђег зла, под изговором да се исто зло избегне и не понови, често је само изговор за зло, за злопамћење и остављање могућности за осветољубивост, а тако и за опасност да жртва од себе направи злочинца, а од злочинца жртву. И тако укруг и унедоглед. И онда, уместо да се само сећамо прошлости, живимо у њој – објашњава ђакон Бранислав Рајковић, представник Епархије захумско-херцеговачке и приморске за културу и медије.

Овакав став он поткрепљује својим делима и уопште животом. На почетку рата у БиХ, 1992. године, имао је само десет година и остао без оба родитеља, које су муслимани убили на кућном прагу у селу Јасењани надомак Мостара.

– Живећи у садашњости најбоље је сећати се жртава, али не и зла. Тај заборав није неко патолошко потискивање памћења, нити трауматична амнезија, него последица краћег или дужег процеса, који почиње спремношћу на непридавање значаја нечему што желимо да опростимо, а завршава заборавом онога што као неважно коначно ишчезава из нашег живота. Јер оно што памтимо, одржавамо у животу. Зато у цркви стално помињемо имена и молимо за вечни спомен личности до којих нам је стало. Ако су те личности постале жртве неког и нечијег зла, онда треба да настојимо да памтимо жртве, а заборављамо зло, и тако опраштамо и буде нам опроштено – наглашава Рајковић.

Зато следи прича о Ђорђу, угледном домаћину који је од свог духовника у манастиру тражио савет како да реши спор са суседом. Најпре се то радило о малим штетама на имању, а после све већим, тако да је Ђорђе био принуђен да га тужи суду. Пре но што је суду предао тужбу, он је духовнику испричао колико му је сусед учинио зла. Духовник га је саслушао и предложио да се заједно помоле Богу. Молећи се духовник је изговарао: „… хлеб наш насушни дај нам данас и не опрости нам дугове наше, као што и ми не опраштамо дужницима својим…”. Ђорђе се трже на ове речи духовника, али му овај објасни: „Ја се друкчије не могу молити, него као што си ти одлучио, јер ти немаш намеру да опростиш своме суседу.” Ђорђе се постидео и поцепао тужбу. Убрзо сусед се разболео и умро, а Ђорђе се ослободио невоље, а да се није огрешио према свом комшији.

Сигурно да опростити није лако. Често су увреде тешке и остављају траг. И зато, ако је тешко опростити, онда је и велика радост кад до опраштања дође.

– Опростити значи у најкраћем отпустити нашу потребу да буде правда задовољена или да неко буде кажњен или да му се нанесе бол, зато што је и нама нанета бол. У суштини, опростити има везе с нама – каже др Данило Михајловић, доцент на Православном богословском факултету у Београду и психотерапеут, наводећи речи др Габора Матеа: „Када нас неко повреди и не желимо да му опростимо, то би било као да попијемо отров и сада очекујемо да ће тај неко други, због кога смо попили отров, да умре, односно да има последице.”

Додаје и да је задржавање тог стања у којем се налазимо за нас здравствено јако проблематично.

– Одређени број студија потврђује да сваки пут када се човек подсети на оно што га је повредило од стране другог, поново проживљава агонију и ту бол која му се некада догодила. Често та потреба да други буде кажњен има везе с тим што желимо да се други осети како смо се ми осећали када нас је он повредио и тако укруг – каже наш саговорник.

Ближњи могу највише да повреде

Неретко се људима који праштају пребацује да су слабићи, јер дозвољавају другима да их газе.

– Честа заблуда која влада јесте да су опростити и заборавити једно те исто. Важно је бити опрезан, јер нека особа може поново да нас повреди. Зато морамо, како каже Господ Исус Христос, да будемо: „мудри као змије, али безазлени као голубови”. Већа заблуда је да ћемо испасти наивни ако опростимо. Када тако поставимо ствари, онда испада да други има власт над нама, да влада нашим болом, а у суштини то није тако. Када човек нађе свој унутрашњи мир, зна да ти повређујући обрасци нису нешто што нас повређује колико је то нешто што из тог другог човека излази, што говори о њему. Ближњи може да нас повреди више. Када некога волимо, ми отварамо своје срце и било каква његова грубост може брзо да нас повреди – упозорава Михајловић.

Он подсећа да и ми можемо некога повредити: „Чак и особа с најбољим намерама може погрешити и повредити људе око себе.”

Отуђеност и усамљеност

Данило Михајловић с Православног богословског факултета подсећа да се изгубила природна потреба да комуницирамо, делимо, будемо ту једни за друге:

– То има много везе с ритуалима који су некада били саставни део живота. Почев од поздрава када улазимо у кућу – помозбог, призивајући тако помоћ Божију при сваком сусрету – каже он.

Заборавили смо и на значај речи које су се некада користиле при одласку. Говорило се збогом – остај с Богом, док се поново не видимо, да ниси сам, да буде неко с тобом до заједничког обеда.

Или молитве пре обеда су благодарност, захвалност на ономе што имамо. Људи су некада заједно запевали и били једни за друге када је неко животно угрожен. Када се правила кућа, звало се на мобу.

– Много се спонтаније, природно, живело. Наравно, имало је то својих недостатака, али далеко веће користи од ове затворености и изолованости у којој смо данас – напомиње Михајловић.