Циљ је пронаћи смисао живљења

Дуге бујне косе, продорног погледа и разоружавајућег осмеха Вања Талески плени. Психотерапеут је Друштва мултипле склерозе (МС) Србије. Њен смирен глас улива поверење и оптимизам. Вању смо срели приликом представљања књиге „МСтварност” у коју су она и Александра Паројчић, неуропсихолог, преточиле искуства и приче пацијената са МС. Запрaво то је приручник за све који се ненадно суоче с тешком дијагнозом и у трен ока им се цео свет сруши.

Њено излагање се не прекида, а она пажњу не злоупотребљава. То што је лепа и негованa може лако да завара. Ова Београђанка је „засукала рукаве” и почела да ради од своје 16. године, кад је била други разред средње школе.

– Родитељи су имали могућности да ме школују. „За било шта веће мораћеш сама.” И радила сам преко омладинске задруге, паралелно са школом, да би себи приуштила књиге које сам желела, путовање или нешто од гардеробе.

– Први посао био је у тадашњем ресторану „Колосеум”, поред биоскопа „Звезда”. Прањe судова, сецкање лука. После посла ишла сам на Аду Циганлију да се видим с друштвом и они ме гурају – склони се, смрдиш на лук. Није било пријатно, али то је било такво време. Чувала сам децу, била собарица у хотелу „Интерконтинентал”…

Занат обавезно

Вања поред факултетске дипломе Педагошке академије и Филозофског факултета, смер социологија, има и завршен занат.

– Желела сам да студирам историју уметности. Љубитељ сам енцикопедијских знања. Али је то за моје било неприхватљиво, сматрали су да треба да изаберем нешто „конкретно”, тражила сам школу са што ширим образовањем, да није ускостручна. Уз факултет сам, на инсистирање родитеља, завршила и занат за козметичара и шминкера, никад се не зна. Радила сам у првом козметичком салону у Београду, код Нене у „Сава” центру. Тада је постојао и друштвени салон „Мимоза” – прича наша саговорница док се присећа времена када је дипломирала и запослила се у Центру за социјални рад у Земуну и наставила поподне да ради као козметичар, паралелно два посла.

– Сматрам да је доживотно образовање кључ успеха у животу. Радила сам 15 година на Клиници за неурологију и специјализирала социотерапију и социјалну рехабилитацију, завршила мастер. Током студија учила сам различите психотерапијске модалитете: шема терапије, гешталт, породична, пред завршетком сам логотерапије – прва генерација у Србији – каже наша саговорница.

Појашњава да је творац логотерапије, психотерапеут Виктор Франкл у својој књизи „Зашто се нисте убили?” писао о искуству у концентрационом логору, одбрани од тешко подношљивих емоција и смислу живота.

– Како бисте реаговали кад би вас неко питао: „Зашто се нисте убили?” Вероватно бисте били збуњени и изненађени, чак и ако имате осећања беспомоћности, тмурног сте расположења или размишљате песмистички. Управо ова реченица је Виктору Франклу помогла да сакупи грађу за своје иновације у области психотерапије: то питање је постављао клијентима, а њихове одговоре користио је да им помогне да поврате смисао живота сматрајући га за највећи проблем код људи 20-21. века – прича Вања напомињући да је смисао тај који нас води, а на нама је да га откријемо.

– Може да оболи тело, психа, али дух се примири и он нас води. Причала сам с људима који су умирући или на било који начин онеспособљени, јер нас дух држи и он може да нас извуче из те животне ситуације. Доста сам радила с људима који имају АЛС – где долази до топљења мишића, а свест остаје нетакнута. Смисао читавог живота можемо открити на крају и тада сам се заинтересовала за Франкла и логопедију – терапију смисла живота.

Јапанци задивљени

На Клиници за неурологију посветила се раду с дементним особама.

– Мој фокус био је да подржим породице с обзиром на то да је деменција таква болест да како напредује, расте утицај породице. Породица је круцијални алат који цео систем држи од психолошког, емотивног, материјалног, физичког.

Њен рад није остао непримећен. Понуђена јој је 2013. године позиција управнице стационара у Диљској, у саставу Геронтолошког центра „Београд”.

– Било је то за мене стимулишуће, 111 корисника, 60 запослених. Сви штићеници били су углавном дементни и непокретни. Тамо сам провела две године.

У то време новине су писале: „Стационар на Карабурми – поново блиста купатило, с два туша и два тоалета… донација „Џапан тобако интернешенел”.

– Када се човек нађе у средини коју није сам бирао, већ су такве животне прилике – таква је реалност, на нама је да живот у том простору учинимо што смисленијим. Сви смо бића смисла и лакше можемо да поднесемо и болест и искушења када имамо идеју зашто.

Њеном ентузијазму дивили су се и Јапанци. Ко год је дошао из Јапана у њихову амбасаду, дошао је прво у Диљску, да виде шта је, уз њихову подршку, управница са својим запосленима успела да уради. Поред беспрекорне чистоће на којој је инсистирала, почели су да долазе уметници, неки и бесплатно, а тај новац пренаменила је да направе рукохвате. Дом је захтевао пуно тога.

За музикотерапију повезала се с др Ранком Радуловић, родоначелницом ове терапије код нас. Договориле су се да доведу своје едукаторе под супервизијом, да они имају ту базу за рад, да то не морају да плате, а да раде с људима. И то је било велико задовољство, као и сарадња с Православним пастирско-саветодавним центром.

– Значи да систем може да се унапреди ако се допусти.

Планетаријум у дому за старе

Из стационара добила је премештај у Дом „Бежанијска коса”, са 600 корисника и 300 запослених, који није желела. На растанку су јој приредили испраћај, од колега је добила Пекићева сабрана дела.

– Било је дирљиво, поред особља у трпезарију довели су све кориснике дома да се поздравимо. Љиља ми је посветила песму – навиру успомене, сећа се како јој је Данијела Васић Ђукановић, једна од запослених, рекла да је стационар био место за умирање, а да га је она променила.

Поучена искуством из Диљске, дала се на посао, а медији су пропратили да је у ресторану дома постављен, у сарадњи с Центром за промоцију науке, мобилни планетаријум, попут иглуа који се напумпа ваздухом, у којем се пројектују слике звезданог неба и небројених спектакуларних објеката. Сат времена трајало је предавање, а биле су три посете дневно. Долазили су корисници из свих наших домова, установа деце без родитељског старања, ученици из различитих школа.

– Било је весело тих дана, орила се дечја граја ходницима, штићеници дома су због тога били срећни.

Радила је Вања пуном паром, а код куће неговала мужа. Влатко је оболео од два тумора. Три године борбе.

– Бавио се роњењем, подводним снимањем, иначе правник, свирао је гитару… Оставио је дубок траг и након седам година као да је ту, нема дана да се не спомене – каже Вања која се с тешком муком изборила с ненадокнадивим губитком, после 20 година брака. Надређени су то навели и као разлог да је смене с места управнице. Учена да се суочи с проблемом одлучила је да пређе на Клинику за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић” у Падинској Скели.

– Отишла сам на позив колегинице и остала четири године. Све су то животне лекције, учила сам заједно с корисницима и на томе сам им захвална – закључује психотерапеут Друштва МС Србије Вања Талески.

Како је свакодневно слушати туђу муку и патњу, може ли се на то огуглати?

– То је мој посао, моје није да жалим и учествујем у болу, већ да дам решење. Слушам на другачији начин, детектујући скривена места моћи у људима, као да имам решетку где ми се задржава оно што могу да искористим, покренем. Када тако слушам, немам доживљај исцрпљености, већ креације, ја с њима будим неке друге приче. Психотерапија је узајамни процес, пре свега размена емоција, мисли, осећања и учење. Научила сам доста тога и то ми је нарочито помогло у периоду када сам ја прошла животну кризу.

Шта када се заврши посао?

– Волим да ходам, да плешем, да идем у природу, да прочитам добру књигу.