Cilj je pronaći smisao življenja

Duge bujne kose, prodornog pogleda i razoružavajućeg osmeha Vanja Taleski pleni. Psihoterapeut je Društva multiple skleroze (MS) Srbije. Njen smiren glas uliva poverenje i optimizam. Vanju smo sreli prilikom predstavljanja knjige „MStvarnost” u koju su ona i Aleksandra Parojčić, neuropsiholog, pretočile iskustva i priče pacijenata sa MS. Zapravo to je priručnik za sve koji se nenadno suoče s teškom dijagnozom i u tren oka im se ceo svet sruši.

Njeno izlaganje se ne prekida, a ona pažnju ne zloupotrebljava. To što je lepa i negovana može lako da zavara. Ova Beograđanka je „zasukala rukave” i počela da radi od svoje 16. godine, kad je bila drugi razred srednje škole.

– Roditelji su imali mogućnosti da me školuju. „Za bilo šta veće moraćeš sama.” I radila sam preko omladinske zadruge, paralelno sa školom, da bi sebi priuštila knjige koje sam želela, putovanje ili nešto od garderobe.

– Prvi posao bio je u tadašnjem restoranu „Koloseum”, pored bioskopa „Zvezda”. Pranje sudova, seckanje luka. Posle posla išla sam na Adu Ciganliju da se vidim s društvom i oni me guraju – skloni se, smrdiš na luk. Nije bilo prijatno, ali to je bilo takvo vreme. Čuvala sam decu, bila sobarica u hotelu „Interkontinental”…

Zanat obavezno

Vanja pored fakultetske diplome Pedagoške akademije i Filozofskog fakulteta, smer sociologija, ima i završen zanat.

– Želela sam da studiram istoriju umetnosti. Ljubitelj sam encikopedijskih znanja. Ali je to za moje bilo neprihvatljivo, smatrali su da treba da izaberem nešto „konkretno”, tražila sam školu sa što širim obrazovanjem, da nije uskostručna. Uz fakultet sam, na insistiranje roditelja, završila i zanat za kozmetičara i šminkera, nikad se ne zna. Radila sam u prvom kozmetičkom salonu u Beogradu, kod Nene u „Sava” centru. Tada je postojao i društveni salon „Mimoza” – priča naša sagovornica dok se priseća vremena kada je diplomirala i zaposlila se u Centru za socijalni rad u Zemunu i nastavila popodne da radi kao kozmetičar, paralelno dva posla.

– Smatram da je doživotno obrazovanje ključ uspeha u životu. Radila sam 15 godina na Klinici za neurologiju i specijalizirala socioterapiju i socijalnu rehabilitaciju, završila master. Tokom studija učila sam različite psihoterapijske modalitete: šema terapije, geštalt, porodična, pred završetkom sam logoterapije – prva generacija u Srbiji – kaže naša sagovornica.

Pojašnjava da je tvorac logoterapije, psihoterapeut Viktor Frankl u svojoj knjizi „Zašto se niste ubili?” pisao o iskustvu u koncentracionom logoru, odbrani od teško podnošljivih emocija i smislu života.

– Kako biste reagovali kad bi vas neko pitao: „Zašto se niste ubili?” Verovatno biste bili zbunjeni i iznenađeni, čak i ako imate osećanja bespomoćnosti, tmurnog ste raspoloženja ili razmišljate pesmistički. Upravo ova rečenica je Viktoru Franklu pomogla da sakupi građu za svoje inovacije u oblasti psihoterapije: to pitanje je postavljao klijentima, a njihove odgovore koristio je da im pomogne da povrate smisao života smatrajući ga za najveći problem kod ljudi 20-21. veka – priča Vanja napominjući da je smisao taj koji nas vodi, a na nama je da ga otkrijemo.

– Može da oboli telo, psiha, ali duh se primiri i on nas vodi. Pričala sam s ljudima koji su umirući ili na bilo koji način onesposobljeni, jer nas duh drži i on može da nas izvuče iz te životne situacije. Dosta sam radila s ljudima koji imaju ALS – gde dolazi do topljenja mišića, a svest ostaje netaknuta. Smisao čitavog života možemo otkriti na kraju i tada sam se zainteresovala za Frankla i logopediju – terapiju smisla života.

Japanci zadivljeni

Na Klinici za neurologiju posvetila se radu s dementnim osobama.

– Moj fokus bio je da podržim porodice s obzirom na to da je demencija takva bolest da kako napreduje, raste uticaj porodice. Porodica je krucijalni alat koji ceo sistem drži od psihološkog, emotivnog, materijalnog, fizičkog.

Njen rad nije ostao neprimećen. Ponuđena joj je 2013. godine pozicija upravnice stacionara u Diljskoj, u sastavu Gerontološkog centra „Beograd”.

– Bilo je to za mene stimulišuće, 111 korisnika, 60 zaposlenih. Svi štićenici bili su uglavnom dementni i nepokretni. Tamo sam provela dve godine.

U to vreme novine su pisale: „Stacionar na Karaburmi – ponovo blista kupatilo, s dva tuša i dva toaleta… donacija „Džapan tobako internešenel”.

– Kada se čovek nađe u sredini koju nije sam birao, već su takve životne prilike – takva je realnost, na nama je da život u tom prostoru učinimo što smislenijim. Svi smo bića smisla i lakše možemo da podnesemo i bolest i iskušenja kada imamo ideju zašto.

Njenom entuzijazmu divili su se i Japanci. Ko god je došao iz Japana u njihovu ambasadu, došao je prvo u Diljsku, da vide šta je, uz njihovu podršku, upravnica sa svojim zaposlenima uspela da uradi. Pored besprekorne čistoće na kojoj je insistirala, počeli su da dolaze umetnici, neki i besplatno, a taj novac prenamenila je da naprave rukohvate. Dom je zahtevao puno toga.

Za muzikoterapiju povezala se s dr Rankom Radulović, rodonačelnicom ove terapije kod nas. Dogovorile su se da dovedu svoje edukatore pod supervizijom, da oni imaju tu bazu za rad, da to ne moraju da plate, a da rade s ljudima. I to je bilo veliko zadovoljstvo, kao i saradnja s Pravoslavnim pastirsko-savetodavnim centrom.

– Znači da sistem može da se unapredi ako se dopusti.

Planetarijum u domu za stare

Iz stacionara dobila je premeštaj u Dom „Bežanijska kosa”, sa 600 korisnika i 300 zaposlenih, koji nije želela. Na rastanku su joj priredili ispraćaj, od kolega je dobila Pekićeva sabrana dela.

– Bilo je dirljivo, pored osoblja u trpezariju doveli su sve korisnike doma da se pozdravimo. Ljilja mi je posvetila pesmu – naviru uspomene, seća se kako joj je Danijela Vasić Đukanović, jedna od zaposlenih, rekla da je stacionar bio mesto za umiranje, a da ga je ona promenila.

Poučena iskustvom iz Diljske, dala se na posao, a mediji su propratili da je u restoranu doma postavljen, u saradnji s Centrom za promociju nauke, mobilni planetarijum, poput iglua koji se napumpa vazduhom, u kojem se projektuju slike zvezdanog neba i nebrojenih spektakularnih objekata. Sat vremena trajalo je predavanje, a bile su tri posete dnevno. Dolazili su korisnici iz svih naših domova, ustanova dece bez roditeljskog staranja, učenici iz različitih škola.

– Bilo je veselo tih dana, orila se dečja graja hodnicima, štićenici doma su zbog toga bili srećni.

Radila je Vanja punom parom, a kod kuće negovala muža. Vlatko je oboleo od dva tumora. Tri godine borbe.

– Bavio se ronjenjem, podvodnim snimanjem, inače pravnik, svirao je gitaru… Ostavio je dubok trag i nakon sedam godina kao da je tu, nema dana da se ne spomene – kaže Vanja koja se s teškom mukom izborila s nenadoknadivim gubitkom, posle 20 godina braka. Nadređeni su to naveli i kao razlog da je smene s mesta upravnice. Učena da se suoči s problemom odlučila je da pređe na Kliniku za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević” u Padinskoj Skeli.

– Otišla sam na poziv koleginice i ostala četiri godine. Sve su to životne lekcije, učila sam zajedno s korisnicima i na tome sam im zahvalna – zaključuje psihoterapeut Društva MS Srbije Vanja Taleski.

Kako je svakodnevno slušati tuđu muku i patnju, može li se na to oguglati?

– To je moj posao, moje nije da žalim i učestvujem u bolu, već da dam rešenje. Slušam na drugačiji način, detektujući skrivena mesta moći u ljudima, kao da imam rešetku gde mi se zadržava ono što mogu da iskoristim, pokrenem. Kada tako slušam, nemam doživljaj iscrpljenosti, već kreacije, ja s njima budim neke druge priče. Psihoterapija je uzajamni proces, pre svega razmena emocija, misli, osećanja i učenje. Naučila sam dosta toga i to mi je naročito pomoglo u periodu kada sam ja prošla životnu krizu.

Šta kada se završi posao?

– Volim da hodam, da plešem, da idem u prirodu, da pročitam dobru knjigu.