ДА ЛИ СУ СТАРЕШИНЕ ЛАЖНИ ИЛИ ЛАЖНЕ

На друштвеној мрежи на интернету повела се расправа око постављеног питања: „Да ли је правилно рећи: ‘то су лажни старешине и лажни војводе’ или ‘то су лажне старешине и лажне војводе’?“ Једни су тврдили да је исправан само први облик, јер су у питању именице мушкога рода, а други су категорично бранили став да је „други облик не само у општој употреби, него и једини исправан“ и притом су се позивали на професора Клајна, који у својој Граматици наводи само њега.

О чему се ради?

Реч је о именицама природног мушког рода које се завршавају на а попут именица природног (а и граматичког) женског рода као, нпр., жена, а тако се и мењају: војвода–војводе–војводи, вођа–вође–вођи, комшија–ком­шије–комшији, старешина–старешине–ста­решини итд. Често се јавља дилема да ли атрибут (придев, заменица, број) уз њих, као и предикат, треба да се слаже са њиховим природним (мушким) родом или са њиховим граматичким (женским) родом.

У једнини они се увек слажу са природним родом (тзв. семантичка конгруенција или слагање по значењу): „Мој колега је дошао“ (као: „Мој пријатељ је дошао“). Тако је и „Мој стари комшија ми је помогао“, „Добар старешина то не би дозволио“ и сл.

У множини је уобичајено слагању по облику тј. по граматичком роду (граматичка конгруенција): „Моје колеге су дошле“, „Наше старешине су нам то наредиле“ (као „Моје другарице су дошле“). Међутим, иако ретко, није неправилно ни слагање по значењу, тј. по природном роду: „Моји колеге су дошли“ (атрибут и предикат су у мушком роду, што одговара и природном роду именице, као „Моји другови су дошли“). Тако би и примери с почетка могли да гласе и лажни старешине и лажни војводе (поред уобичајенијег лажне старешине и лажне војводе).

Сличне овима јесу именице пијаница, варалица, скитница, пропалица, улизица, муштерија, које су и мушког и женског граматичког рода, али се мењају попут именице жена. Код ових именица су и у једнини и у множини допуштене обе врсте слагања, и по природном и по граматичком роду. У једнини је, дакле, исправно и та пијаница и тај пијаница: „Он је велика пијаница“, „Она пијаница је опет дошла“ и „Онај пијаница је опет дошао“. У множини је знатно обичније: „Те пијанице су дошле“, мада се може рећи и: „Ти пијанице су дошли“.

Истина је да поједини нормативисти, међу њима и уважени професор Клајн, настојећи да смање двострукости у језику, предлажу да се овај други образац (лажни војводе, ти пијанице и сл.), будући већ сасвим редак, избаци из употребе. Мислим да ипак не треба журити, јер је свежа реч Иве Андрића (а и других великана), који је тако говорио и писао („Скитнице су му стали прилазити“ – Пут Алије Ђерзелеза). Треба пустити да пракса пресуди.