Шта се крије иза открића микро РНК
Гари Равкин и Виктор Амброс имали су у својим резултатима један део одговора, а цео одговор је дошао када су експеримент извели заједно
Гари Равкин и Виктор Амброс су добили овогодишњу Нобелову награду за откриће микро РНК (рибонуклеинске киселине). О чему је реч и зашто је то значајно? И шта је мој разлог да пишем о овом открићу? По Хандкеу, постоји моменат када осетимо право да о нечему пишемо. Тај моменат ми се десио када сам неки дан причала са колегом који је коаутор једног од три научна рада поменута у образложењу Нобеловог комитета. Сетила сам се да сам баш у то време када су добитници награде радили на овом открићу и ја сама радила на пар километара удаљена од њих у другој лабораторији у Бостону. Схватила сам да знам како и зашто се ово откриће десило баш њима.
Сав живи свет на земљи је врло сличан: састоји се из живих ћелија у којима је наследна информација у виду гена (полимер ДНК, дезоксирибонуклеинска киселина), која се преписује на гласничку РНК (гРНК), што се зове транскрипција, а затим се преводи у протеине, то се зове транслација, а све заједно, генска експресија. Протеини нас граде и за нас раде! На пример, као ензими и хормони. То је упрошћена централна догма молекуларне биологије и за разлику од других догми не тражи веру, већ је темељно доказана. Шездесетих година 20. века схваћена је регулација транскрипције. Деведесетих година је открићем микро РНК показана једна врста регулације транслације. То откриће је сада награђено. Аутори су објавили два рада у истом броју часописа Cell (Ћелија), back-to-back илити раме уз раме, што указује на њихов договор.
Зашто је важно регулисати експресију гена? Па ето, она нам, између осталог, одређује хоће ли се ћелија развити да нам направи кожу или кости, мозак или срце. А практична примена овог лепог, чисто научног открића за сада је у медицини, у лечењу неких врста рака, генетских болести и хепатитиса (упале јетре), као и у дијагностици.
Једно откриће подразумева да за њега нисмо раније знали, тј. да је дошло као изненађење. Па како се то деси? Не можемо рећи: е, сад ћу да откријем нешто, јер ни сам не знаш шта тачно тражиш, јер је то ново. А ево како су ова двојица научника у томе успела.
1. Памет и посвећеност истраживању. Ово је очигледно и то имају многи научници, без тога не иде.
2. Упростити питање. Рaвкин и Амброс су почели од нечег познатог поставивши довољно једноставно питање. Радили су на једноставном вишећелијском организму, црвићу C. Elegans (елегантно име, зар не?). Тражили су гене који регулишу његов развој. Компликована питања у науци не воде одговору, већ још већој збрци.
3. Право место у право време. Обојица су се усавршавала у истој чувеној лабораторији, код Боба Хорвица, који је и сам добио Нобелову награду 2002. Радити на правом месту у право време и на правом пројекту, уз добре техничке услове је важно. Добити савете од великог ментора је важно. Упознати друге велике научнике преко свог ментора је важно.
4. Сарадња. Имали су поверења један у другог да би сарађивали. Њих двојица су прошла кроз исту лабораторију, а затим су се као успешни постдокторанди осамосталили и сваки је започео своју лабораторију. Иако се сарадња подстиче декларативно, иза тога је често дубоко неповерење једног научника према другом, јер се само први који објави откриће награђује. А крађа идеја је било и биће. Често пролазе без корекције и тешко их је доказати. Међутим, они су се лично познавали и вероватно добро слагали. Затим, пошто су били из истог научног круга, то је увећавало поверење због спољашње контроле. Потенцијално оштећени би имао коме да се пожали и то би нашкодило репутацији оног другог. А репутација у науци је све. Најзад, убрзање решења и публикације оба рада је била довољно велика награда за обојицу, јер је постојао ризик да ће неко трећи бити бржи уколико не буду сарађивали.
5. Комплементарност. Сваки је имао у својим резултатима један део одговора, а цео одговор је дошао када су експеримент извели заједно. Амброс је знао да се из лин-4 гена прави зачуђујуће мала РНК, која не прави протеин, али која регулише лин-14, само није знао како. Равкин је показао да гРНК од лин-14 има један део који је неопходан да га лин-4 инхибира. Када су спојили микро РНК лин-4 са регулаторним делом од лин-14 гРНК, сазнали су да се директно везују. Тиме су објаснили регулацију лин-14 и део развоја црвића C. Elegans. И успут открили микро РНК.
6. Упорност. У науци се често дешава да нови резултат буде оспораван или игнорисан. То није само лоше, јер многи нови резултати не преживе пробу времена, па је критичко преиспитивање део научног процеса. Али има ту и мање лепе људске мотивације у виду зависти. Важност резултата Равкина и Амброса је ограничавао недостатак гена за лин-4 у другим животињама, па је изгледало да су открили нешто што важи само за црве, али не и за људе. Такво мишљење научне јавности је Амброса скупо коштало посла на Харварду. Равкин је наставио и нашао други ген, лет-7, који производи такође микро РНК, али који је сачуван у већини животиња и у човеку. То је објавио 2000. године у чувеном часопису Nature (Природа) уз доста коаутора, који су проверавали присуство лет-7 у организмима на којима су радили, а међу њима је и мој швајцарски колега Јург Шпринг.
7. Од игнорисања до популарности. После рада из 2000, огроман број лабораторија је преко ноћи почео да ради на микро РНК. Толико је било потребно од незаинтересованости научне јавности до велике пажње. То је уобичајена појава, само што нису сва открића тако битна нити сви научници успевају да преживе у струци периоде равнодушности за њихов рад, који често значе губитак средстава за истраживања и губитак посла.
Као и у другим великим подухватима, пут до великих открића није посут само ружама, али није ни немогућ како некима изгледа. Има на том путу великог уживања у раду на ономе што волиш, али и препрека, техничке, људске и бирократске природе. Има и случајности и среће. Али пошто срећа прати храбре, ништа нас не спречава да и у свом животу одемо далеко и високо колико год можемо, што је највећа животна награда и без Нобелове.
