Šta se krije iza otkrića mikro RNK
Gari Ravkin i Viktor Ambros imali su u svojim rezultatima jedan deo odgovora, a ceo odgovor je došao kada su eksperiment izveli zajedno
Gari Ravkin i Viktor Ambros su dobili ovogodišnju Nobelovu nagradu za otkriće mikro RNK (ribonukleinske kiseline). O čemu je reč i zašto je to značajno? I šta je moj razlog da pišem o ovom otkriću? Po Handkeu, postoji momenat kada osetimo pravo da o nečemu pišemo. Taj momenat mi se desio kada sam neki dan pričala sa kolegom koji je koautor jednog od tri naučna rada pomenuta u obrazloženju Nobelovog komiteta. Setila sam se da sam baš u to vreme kada su dobitnici nagrade radili na ovom otkriću i ja sama radila na par kilometara udaljena od njih u drugoj laboratoriji u Bostonu. Shvatila sam da znam kako i zašto se ovo otkriće desilo baš njima.
Sav živi svet na zemlji je vrlo sličan: sastoji se iz živih ćelija u kojima je nasledna informacija u vidu gena (polimer DNK, dezoksiribonukleinska kiselina), koja se prepisuje na glasničku RNK (gRNK), što se zove transkripcija, a zatim se prevodi u proteine, to se zove translacija, a sve zajedno, genska ekspresija. Proteini nas grade i za nas rade! Na primer, kao enzimi i hormoni. To je uprošćena centralna dogma molekularne biologije i za razliku od drugih dogmi ne traži veru, već je temeljno dokazana. Šezdesetih godina 20. veka shvaćena je regulacija transkripcije. Devedesetih godina je otkrićem mikro RNK pokazana jedna vrsta regulacije translacije. To otkriće je sada nagrađeno. Autori su objavili dva rada u istom broju časopisa Cell (Ćelija), back-to-back iliti rame uz rame, što ukazuje na njihov dogovor.
Zašto je važno regulisati ekspresiju gena? Pa eto, ona nam, između ostalog, određuje hoće li se ćelija razviti da nam napravi kožu ili kosti, mozak ili srce. A praktična primena ovog lepog, čisto naučnog otkrića za sada je u medicini, u lečenju nekih vrsta raka, genetskih bolesti i hepatitisa (upale jetre), kao i u dijagnostici.
Jedno otkriće podrazumeva da za njega nismo ranije znali, tj. da je došlo kao iznenađenje. Pa kako se to desi? Ne možemo reći: e, sad ću da otkrijem nešto, jer ni sam ne znaš šta tačno tražiš, jer je to novo. A evo kako su ova dvojica naučnika u tome uspela.
1. Pamet i posvećenost istraživanju. Ovo je očigledno i to imaju mnogi naučnici, bez toga ne ide.
2. Uprostiti pitanje. Ravkin i Ambros su počeli od nečeg poznatog postavivši dovoljno jednostavno pitanje. Radili su na jednostavnom višećelijskom organizmu, crviću C. Elegans (elegantno ime, zar ne?). Tražili su gene koji regulišu njegov razvoj. Komplikovana pitanja u nauci ne vode odgovoru, već još većoj zbrci.
3. Pravo mesto u pravo vreme. Obojica su se usavršavala u istoj čuvenoj laboratoriji, kod Boba Horvica, koji je i sam dobio Nobelovu nagradu 2002. Raditi na pravom mestu u pravo vreme i na pravom projektu, uz dobre tehničke uslove je važno. Dobiti savete od velikog mentora je važno. Upoznati druge velike naučnike preko svog mentora je važno.
4. Saradnja. Imali su poverenja jedan u drugog da bi sarađivali. Njih dvojica su prošla kroz istu laboratoriju, a zatim su se kao uspešni postdoktorandi osamostalili i svaki je započeo svoju laboratoriju. Iako se saradnja podstiče deklarativno, iza toga je često duboko nepoverenje jednog naučnika prema drugom, jer se samo prvi koji objavi otkriće nagrađuje. A krađa ideja je bilo i biće. Često prolaze bez korekcije i teško ih je dokazati. Međutim, oni su se lično poznavali i verovatno dobro slagali. Zatim, pošto su bili iz istog naučnog kruga, to je uvećavalo poverenje zbog spoljašnje kontrole. Potencijalno oštećeni bi imao kome da se požali i to bi naškodilo reputaciji onog drugog. A reputacija u nauci je sve. Najzad, ubrzanje rešenja i publikacije oba rada je bila dovoljno velika nagrada za obojicu, jer je postojao rizik da će neko treći biti brži ukoliko ne budu sarađivali.
5. Komplementarnost. Svaki je imao u svojim rezultatima jedan deo odgovora, a ceo odgovor je došao kada su eksperiment izveli zajedno. Ambros je znao da se iz lin-4 gena pravi začuđujuće mala RNK, koja ne pravi protein, ali koja reguliše lin-14, samo nije znao kako. Ravkin je pokazao da gRNK od lin-14 ima jedan deo koji je neophodan da ga lin-4 inhibira. Kada su spojili mikro RNK lin-4 sa regulatornim delom od lin-14 gRNK, saznali su da se direktno vezuju. Time su objasnili regulaciju lin-14 i deo razvoja crvića C. Elegans. I usput otkrili mikro RNK.
6. Upornost. U nauci se često dešava da novi rezultat bude osporavan ili ignorisan. To nije samo loše, jer mnogi novi rezultati ne prežive probu vremena, pa je kritičko preispitivanje deo naučnog procesa. Ali ima tu i manje lepe ljudske motivacije u vidu zavisti. Važnost rezultata Ravkina i Ambrosa je ograničavao nedostatak gena za lin-4 u drugim životinjama, pa je izgledalo da su otkrili nešto što važi samo za crve, ali ne i za ljude. Takvo mišljenje naučne javnosti je Ambrosa skupo koštalo posla na Harvardu. Ravkin je nastavio i našao drugi gen, let-7, koji proizvodi takođe mikro RNK, ali koji je sačuvan u većini životinja i u čoveku. To je objavio 2000. godine u čuvenom časopisu Nature (Priroda) uz dosta koautora, koji su proveravali prisustvo let-7 u organizmima na kojima su radili, a među njima je i moj švajcarski kolega Jurg Špring.
7. Od ignorisanja do popularnosti. Posle rada iz 2000, ogroman broj laboratorija je preko noći počeo da radi na mikro RNK. Toliko je bilo potrebno od nezainteresovanosti naučne javnosti do velike pažnje. To je uobičajena pojava, samo što nisu sva otkrića tako bitna niti svi naučnici uspevaju da prežive u struci periode ravnodušnosti za njihov rad, koji često znače gubitak sredstava za istraživanja i gubitak posla.
Kao i u drugim velikim poduhvatima, put do velikih otkrića nije posut samo ružama, ali nije ni nemoguć kako nekima izgleda. Ima na tom putu velikog uživanja u radu na onome što voliš, ali i prepreka, tehničke, ljudske i birokratske prirode. Ima i slučajnosti i sreće. Ali pošto sreća prati hrabre, ništa nas ne sprečava da i u svom životu odemo daleko i visoko koliko god možemo, što je najveća životna nagrada i bez Nobelove.
