Љубав је нешто што се гради
Гост подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар“ је Милан Дамјанац, психотерапеут, филозоф и едукатор. Он говори о томе како остати „нормалан“ у данашње време, зашто је људима толико битан статус као и да буду усликани на наким „фенси“ местима како би се тиме похвалили на друштвеним мрежама… Наш гост појашњава своју тезу да људи користе своје дијагнозе да би показали како су посебни, али ће навести и то колико смо због свега постали као друштво нарцисоидни.
Дамјанац даје одговор и која је разлика између самоће и усамљености.
– Људи се не сналазе, велике су друштвене, економске и технолошке промене, а велика је усамљеност. Усамљеност и самоћа нису исто. Људи имају веће проблема са усамљености него са самоћем. Људи одржавају лоше бракове због страха од самоће, он није ирационални, врло је рационалан, јер у друштву у коме не постоји заједница, нема баба, деда, мама, тата, или они премину, нема комшија и пријатеља стално, јер радимо по 10 сати дневно, а после тога нисте ни за шта, посебно у Београду – додаје Дамјанац.
Његов став је да је праву љубав тешко наћи јер права љубав не постоји, а даће одговор и на питања могу ли у једном партнерском односу да опстану људи који су потпуно другачији, зашто некада љубав није довољна, да ли је живот фер и зашто срећа не може да траје…
– Неки срећни догађаји буду, трају, прођу. И они се дешавају с неким разлогом, као и туга. Бити тужан је људско стање. Имати проблеме је људско стање. Човек треба на терапији, и не само на терапији, да научи да себи откачи додатни терет који је набио на своје леђа. Значи, да себе не унесрећује додатно. А живот са својом несрећу носи као што носи срећу. Значи мора да се научи да се живи – сматра Дамјанац који је упозорио да сада хоћемо да створимо друштво људи који немају обавезе.
– Јер кад немаш обавезе, ти си срећан. Е сад зашто би неком друштву требао човек који нема обавезе? Па зато што купује. Он је несрећан. Несрећном човеку може да прода свашта. Можеш да му подигнеш потребе – каже Дамјанац за „Политикин“ подкаст.
Људима данас фали тај осећај идентитета, јер су им животи празни, упозорава Дамјанац.
– Мени је заправо тужно што је то тако. Јер онда то утиче на струку. Јер ти, ако стално гледаш људе који представљају свој живот с аспекта неког савршенства, који није такав, и они знају да није такав, али је лепо добити аплауз. Негде ти треба валидација, ми смо друштвена бића – појашњава Дамјанац.
Наш саговорник истиче да није проблем што смо одрастали уз бајке, али да је проблем што те бајке нису имале наставак.
– Та бајка се увек заврши кад принц пољуби принцезу и они одјашу у сумрак. А где су прљаве чарапе, свађе и проблеми? Тога нема.
Људи не разумеју шта је љубав. Љубав је нешто што се гради. Оно што ми зовемо љубав је саживљеност. Моја покојна баба је стално говорила: „Сине, кад дуго живиш са неком девојком, чак и да постоје неке разлике, ако се вредносно слажете, ви се саживите“. То сам баш запамтио, саживљеност. Као у кући, живиш са родитељима, братом, сестром, ви се саживите временом. Већ знате како ово функционише и знате да артикулишете све то. А љубав значи да ја теби дам нешто што теби треба и ти мени оно што мени треба. То је љубав. И то траје. Ми се мењамо, ми преговарамо, ми бринемо једно о другом, љубав је брига. Чак и кад ми ниси најдража, чак и кад ме нервираш, бринем јеси ли добро, јеси ли болесна, јеси ли здрава, јер ми је стало како си. Људи мешају љубав и заљубљеност. Ако неко верује да је одбачен, да не вреди, да живот нема ништа му понуди, а то је добио у кући, онда ће бирати љубави које ће да потврђују исту ствар. Углавном ће бирати недоступне партнере – сматра Дамјанац.
