Уметници су добри у томе да буду сами
Пројекат пешачког моста и скулптуре са Мрђаном Бајићем био је једна од највећих и најинспиративнијих епизода мог стваралачког живота, каже уметник Ричард Дикон
Ричард Дикон, познати британски вајар, добитник многих признања међу којима и престижна Тарнерова награда, представља се у Галерији ДОТС првом својом самосталном изложбом у Србији, под називом „У потрази за нечим”. Загонетни наслов поставке публици може да укаже на разноврсност материјала које Дикон користи: од ламинираног дрвета до поликарбоната, тканина и глине, од којих сваки крије тајну постојања за којом трага сваки човек. Неодређеност назива може да се односи и на све оно што је вајар тражио кроз мноштво креативних циклуса, чији је пресек понуђен домаћој публици. То нешто за чиме Дикон жуди можда је похрањено и у самим облицима, махом меким и топлим, на много различитих начина. Циљ сваке етапе тог неизвесног вајарског пута заправо је експеримент, инспирисан уметниковом радозналошћу и смелошћу па шта год да нађе, биће драгоцено.
Прошлог уторка Ричард Дикон одржао је предавање у Српској академији наука и уметности представљајући свој рад многобројној публици, а предавање је било могуће пратити и онлајн у директном преносу. Поставку „У потрази за нечим” кустосирале су Мирјана Душић и Љуба Јовићевић. Изложба траје до 7. децембра, док је отварање 19. септембра увеличао сам уметник. За „Политику” Дикон говори практично у путу до Београда, премда затрпан обавезама.
Неки од радова које излажете у Галерији ДОТС настали су током пандемије. Да ли је анксиозност инспиративна за уметника?
Мислим да је анксиозност прилично осакаћујућа за већину људи и не мислим да је продуктивна за креативну машту. Ценим да су уметници прилично добри у томе да буду сами и да су се углавном на прилично продуктиван начин носили са изолацијом коју је наметнула пандемија.
Шта је са срећом, да ли уметник може да ствара из позиције задовољства?
Не мислим да су срећа и задовољство иста ствар. Не бих волео да мислим да уметници не могу бити срећни – па чак ни радосни. Радозналост и интензитет су добри креативни покретачи, што не искључује срећу. Чак и задовољство можда може бити стимулативно – то сугерише Матис, који каже да је желео да направи уметност „као добру фотељу у којој и бизнисмен и књижевник могу да се опусте”.
Иако је ово ваша прва самостална изложба у Београду, већ сте повезани са престоницом Србије кроз скулптуру „Одавде–донде”, коју сте реализовали са Мрђаном Бајићем. Шта бисте рекли о том подухвату и да ли вам се свиђа позиција вашег заједничког дела у Доњем граду Калемегданске тврђаве?
Пројекат пешачког моста и скулптуре са Мрђаном Бајићем био је једна од највећих и најинспиративнијих епизода мог стваралачког живота. Дати прилику двојици уметника да на овај начин допринесу самом ткиву града је сасвим јединствено. Поносан сам на оно што смо урадили и веома сам захвалан многим, многим људима који су нам помогли и охрабрили нас да то постигнемо.
Одликује вас рад са различитим материјалима. Постоји ли неки који вам је посебно драг или неки мрзак?
Желео бих да кажем да се никада нисам сусрео са материјалом који ми се није допао, али морам да признам да ми лепљивост не прија, те да би ми било тешко да радим скулптуре од шећера.
Да ли допуштате да вас материјал одведе својим путем или се држите унапред направљеног нацрта?
Надовезујући се на претходни одговор, мислим да не постоји опште правило – понекад ме испровоцира радозналост спрам нечега, понекад решавање техничког проблема може да отвори потпуно нова подручја, док понекад рестрикција елемената проузрокује иновације. Некад, ипак, наметнем идеју материјалу. Путовање је оно што је узбудљиво и на том путу обично има скретања. Пројекат између Калемегдана и савске обале развијао се годинама и морао је да се темељи на прецизном опису да би био реализован.
Колико је скулптура, али и култура уопште, важна у Великој Британији и
како се негује?
Занимљиво је да је скулптура, посебно у облику статуа, у последњих неколико година постала фокус веома врућих културних дебата. Фокус расправе је на историји и сећању, као и на питању чије је то сећање. У јавном простору скулптура има улогу у његовом дефинисању. „Културни ратови” су тема која је жива и здрава у Великој Британији, не нужно у смислу подршке.
Културни сектор је и даље под тешким економским ограничењем. Треба водити дебату о приоритетима и о томе како се жива културна сцена може подстаћи без утврђивања одређене агенде.
С обзиром на то да сте један од највећих вајара данашњице, да ли вас људи препознају на улици?
Једном ме је у супермаркету препознао неко ко ме је видео на телевизији, а недавно ме је неко препознао и у возу. На једном пријему у Венецији заменили су ме са познатим музичарем Брајаном Ином, а та особа се силно разочарала схвативши своју грешку.
Шта вам је привлачно у Београду и да ли нешто доживљавате као
ружно?
Први пут сам дошао у Београд 2006, као професор на размени са Академијом ликовних уметности и тада сам открио град, као и групу студената са обећавајућим потенцијалом, али сиромашну у материјалном погледу. Град ми је пружио узбуђење због своје узавреле разноликости, али се његов пејзаж током година значајно променио. Својевремена величанствена рестаурација и поновно отварање Музеја савремене уметности добра је противтежа ових промена. Свиђа ми се та мешавина старог и новог. Оштећени тротоари нису само препрека на путу, већ могу бити и инспиративни.
Може ли та врста „ружноће” имати и негативне друштвене ефекте?
О, да! „Ружноћа” пропалих зграда и улица претежно има негативне друштвене ефекте. Реконструкција чини супротно. Да поменем још једном пројекат са Мрђаном Бајићем, подршка и остварење ове иницијативе има позитивне социјалне консеквенце и, као и све остало што је на тај начин започето, треба да се одржи и настави.
