Umetnici su dobri u tome da budu sami

Ričard Dikon, poznati britanski vajar, dobitnik mnogih priznanja među kojima i prestižna Tarnerova nagrada, predstavlja se u Galeriji DOTS prvom svojom samostalnom izložbom u Srbiji, pod nazivom „U potrazi za nečim”. Zagonetni naslov postavke publici može da ukaže na raznovrsnost materijala koje Dikon koristi: od laminiranog drveta do polikarbonata, tkanina i gline, od kojih svaki krije tajnu postojanja za kojom traga svaki čovek. Neodređenost naziva može da se odnosi i na sve ono što je vajar tražio kroz mnoštvo kreativnih ciklusa, čiji je presek ponuđen domaćoj publici. To nešto za čime Dikon žudi možda je pohranjeno i u samim oblicima, mahom mekim i toplim, na mnogo različitih načina. Cilj svake etape tog neizvesnog vajarskog puta zapravo je eksperiment, inspirisan umetnikovom radoznalošću i smelošću pa šta god da nađe, biće dragoceno.

Prošlog utorka Ričard Dikon održao je predavanje u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti predstavljajući svoj rad mnogobrojnoj publici, a predavanje je bilo moguće pratiti i onlajn u direktnom prenosu. Postavku „U potrazi za nečim” kustosirale su Mirjana Dušić i Ljuba Jovićević. Izložba traje do 7. decembra, dok je otvaranje 19. septembra uveličao sam umetnik. Za „Politiku” Dikon govori praktično u putu do Beograda, premda zatrpan obavezama.

Neki od radova koje izlažete u Galeriji DOTS nastali su tokom pandemije. Da li je anksioznost inspirativna za umetnika?

Mislim da je anksioznost prilično osakaćujuća za većinu ljudi i ne mislim da je produktivna za kreativnu maštu. Cenim da su umetnici prilično dobri u tome da budu sami i da su se uglavnom na prilično produktivan način nosili sa izolacijom koju je nametnula pandemija.

Šta je sa srećom, da li umetnik može da stvara iz pozicije zadovoljstva?

Ne mislim da su sreća i zadovoljstvo ista stvar. Ne bih voleo da mislim da umetnici ne mogu biti srećni – pa čak ni radosni. Radoznalost i intenzitet su dobri kreativni pokretači, što ne isključuje sreću. Čak i zadovoljstvo možda može biti stimulativno – to sugeriše Matis, koji kaže da je želeo da napravi umetnost „kao dobru fotelju u kojoj i biznismen i književnik mogu da se opuste”.

Iako je ovo vaša prva samostalna izložba u Beogradu, već ste povezani sa prestonicom Srbije kroz skulpturu „Odavde–donde”, koju ste realizovali sa Mrđanom Bajićem. Šta biste rekli o tom poduhvatu i da li vam se sviđa pozicija vašeg zajedničkog dela u Donjem gradu Kalemegdanske tvrđave?

Projekat pešačkog mosta i skulpture sa Mrđanom Bajićem bio je jedna od najvećih i najinspirativnijih epizoda mog stvaralačkog života. Dati priliku dvojici umetnika da na ovaj način doprinesu samom tkivu grada je sasvim jedinstveno. Ponosan sam na ono što smo uradili i veoma sam zahvalan mnogim, mnogim ljudima koji su nam pomogli i ohrabrili nas da to postignemo.

Odlikuje vas rad sa različitim materijalima. Postoji li neki koji vam je posebno drag ili neki mrzak?

Želeo bih da kažem da se nikada nisam susreo sa materijalom koji mi se nije dopao, ali moram da priznam da mi lepljivost ne prija, te da bi mi bilo teško da radim skulpture od šećera.

Da li dopuštate da vas materijal odvede svojim putem ili se držite unapred napravljenog nacrta?

Nadovezujući se na prethodni odgovor, mislim da ne postoji opšte pravilo – ponekad me isprovocira radoznalost spram nečega, ponekad rešavanje tehničkog problema može da otvori potpuno nova područja, dok ponekad restrikcija elemenata prouzrokuje inovacije. Nekad, ipak, nametnem ideju materijalu. Putovanje je ono što je uzbudljivo i na tom putu obično ima skretanja. Projekat između Kalemegdana i savske obale razvijao se godinama i morao je da se temelji na preciznom opisu da bi bio realizovan.

Koliko je skulptura, ali i kultura uopšte, važna u Velikoj Britaniji i

kako se neguje?

Zanimljivo je da je skulptura, posebno u obliku statua, u poslednjih nekoliko godina postala fokus veoma vrućih kulturnih debata. Fokus rasprave je na istoriji i sećanju, kao i na pitanju čije je to sećanje. U javnom prostoru skulptura ima ulogu u njegovom definisanju. „Kulturni ratovi” su tema koja je živa i zdrava u Velikoj Britaniji, ne nužno u smislu podrške.

Kulturni sektor je i dalje pod teškim ekonomskim ograničenjem. Treba voditi debatu o prioritetima i o tome kako se živa kulturna scena može podstaći bez utvrđivanja određene agende.

S obzirom na to da ste jedan od najvećih vajara današnjice, da li vas ljudi prepoznaju na ulici?

Jednom me je u supermarketu prepoznao neko ko me je video na televiziji, a nedavno me je neko prepoznao i u vozu. Na jednom prijemu u Veneciji zamenili su me sa poznatim muzičarem Brajanom Inom, a ta osoba se silno razočarala shvativši svoju grešku.

Šta vam je privlačno u Beogradu i da li nešto doživljavate kao

ružno?

Prvi put sam došao u Beograd 2006, kao profesor na razmeni sa Akademijom likovnih umetnosti i tada sam otkrio grad, kao i grupu studenata sa obećavajućim potencijalom, ali siromašnu u materijalnom pogledu. Grad mi je pružio uzbuđenje zbog svoje uzavrele raznolikosti, ali se njegov pejzaž tokom godina značajno promenio. Svojevremena veličanstvena restauracija i ponovno otvaranje Muzeja savremene umetnosti dobra je protivteža ovih promena. Sviđa mi se ta mešavina starog i novog. Oštećeni trotoari nisu samo prepreka na putu, već mogu biti i inspirativni.

Može li ta vrsta „ružnoće” imati i negativne društvene efekte?

O, da! „Ružnoća” propalih zgrada i ulica pretežno ima negativne društvene efekte. Rekonstrukcija čini suprotno. Da pomenem još jednom projekat sa Mrđanom Bajićem, podrška i ostvarenje ove inicijative ima pozitivne socijalne konsekvence i, kao i sve ostalo što je na taj način započeto, treba da se održi i nastavi.