Медаковић – на поклон граду
Имали су Милорад и Данило Медаковић и трећег брата Исака, који је остао на територији Аустроугарске као граничар. Њихов отац Ђорђе одлучио је да за Данила и Милорада плати откуп у злату што је био услов за напуштање Војне крајине
„Потомци и представници породице Медаковић имаће у свим генерацијама једну изразиту особину: где год били, где год живели, биће образовани, успешни и биће дeо друштвене елите. И где год дођу, оставиће нешто вредно за собом, материјално или духовно. Најчешће обоје.”
Овим цитатом писца Ђорђа Матића постављеном на улазу у Салон Музеја града Београда (Булевар краља Александра 32), уз неколико фотографија предака Медаковића, отворена је изложба „Ефемерис – Легат Дејана Медаковића”. Легат је формиран поклоном његовог сина, диригента Павла Медаковића, а садржи више од 650 предмета међу којима су дела ликовне и примењене уметности, документација, књижна грађа, рукописи и лични предмети, укључујући и радну собу академика Медаковића.
Завршном послу сређивања обимне заоставштине претходило је испуњење захтева Дејана Медаковића (1922–2008) да се више од 1.600 књига попише и поклони Библиотеци Матице српске, потом организовање меморијалних изложби поводом стогодишњице рођења, изливање још три бисте из оригинала постављеног у Карловачкој гимназији...
„Много су времена и труда захтевали сви ови послови. Отворити сваки документ, сваки папирић, разврстати шта иде у који архив”, каже Павле Медаковић.
И ево, коначно, ту је поклон граду који ће на адреси у Булевару краља Александра бити до 29. септембра, а потом ће своје стално место заузети у згради Музеја града Београда у Ресавској улици, чија је реконструкција тек започела.
Изложба у Салону Музеја града почиње портретима предака. Оних који су, баш као што пише Матић, образовани, успешни и дeо друштвене елите. Породица Медаковић потиче из села Медак у Лици..
Низ портрета почиње сликом на којој је Данило Медаковић (1819–1881), прадеда Дејана Медаковића. Био је публициста, новинар, секретар кнеза Михаила и кнеза Милоша Обреновића. Поред њега супруга Марија. Оба портрета израдио је Новак Радонић, уз Ђуру Јакшића и Стевана Тодоровића, водећи сликар српског романтизма.
Ту је и портрет Даниловог рођеног брата, славног Милорада Медаковића (1824–1897), ађутанта Петра Петровића Његоша и редактора „Горског вијенца”, а касније секретара и војводе кнеза Данила. Без потомака, Милорад Медаковић је завештао граду свој иметак, а Београд му се одужио називајући цело насеље по њему – Медаковић.
Следи портрет Богдана Медаковића (сликар Борис Пастухов), Дејановог деде по оцу. Био је адвокат и политичар, председник Хрватског сабора у Аустроугарској монархији. Душан Кокотовић насликао је Ђорђа Медаковића, Дејановог оца, а Здравко Секулић двадесетједногодишњег Дејана Медаковића.
Имали су Милорад и Данило Медаковић и трећег брата Исака, који је остао на територији Аустроугарске, а који је имао четрнаесторо деце. Био је председник општине Госпић и након смрти је завештао половину свог имања црквеној општини. Било је то време Војне крајине када су Срби као граничари на територији Аустроугарске имали статус слободних грађана и војну службу од 60 година. Према казивању Павла Медаковића, Ђорђе Медаковић, отац Исака, Данила и Милорада одлучује да за друга два сина (Данила и Милорада) плати откуп у злату што је био услов за напуштање Војне крајине, јер није желео да сва тројица буду у војној служби готово цео живот. Они одлазе у Задар у гимназију и даље настављају свој животни и професионални пут.
Спасио их немачки језик
Дејан Медаковић рођен је као седмо и најмлађе дете 7. јула 1922. године у Загребу. Љубав његовог оца Ђорђа и мајке Анастасије почела је у младалачким годинама када још ни школу нису завршили. Противљење родитеља њиховој жељи да се венчају наљутило је бунтовног Ђорђа, који је целу зимску ноћ преседео на клупи напољу уз само један услов: да ће се вратити кући само ако се дозволи венчање...
Када је почео Други светски рат, отац је желео да се склоне у Трст, али је Дејан Медаковић инсистирао да иду у Београд, где су му већ живели и радили другови. У родном Загребу су тада остали само он и сестра Марија. У најлепшој одећи, с перфектним знањем немачког и једним пекинезером Дејан и Марија крећу за Београд, стижу на железничку станицу, имају само карту за воз, али не и перонску карту коју усташе проверавају...
„Дејан предлаже да намерно направе пометњу, згази пса, виче на Марију што га је повела, и све то на одличном немачком. Свађа брата и сестре скреће пажњу окупљених, пролазе без контроле и стижу у Србију”, описује овај догађај Павле Медаковић.
По доласку у Београд Дејан Медаковић је најпре волонтирао у Музеју кнеза Павла, о чему постоји и документ на овој изложби у оквиру сегмента „Музејски трагови”. Ту су и повеље, дипломе, избегличка легитимација, „Свједоџба зрелости” у Независној држави Хрватској, ордење... У делу названом „Колекције са посветом” налази се импресивна збирка слика које је Дејан Медаковић поседовао, а то су дела Миће Поповића, Надежде Петровић, Пеђе Милосављевића, Зоре Петровић, Стојана Ћелића, Ивана Табаковића, Бате Михајловића, Воја Станића и других. Многи од њих били су му лични пријатељи. На изложби се емитује и документарни филм о Дејану Медаковићу из архиве РТС-а.
Образовни и научни пут
Дејан Медаковић је образовни пут започео почетком тридесетих година 20. века у Сент Галену у Швајцарској, а затим у Хрватској, код фрањеваца на Бадији. Гимназију је завршио у Сремским Карловцима 1941. године. За време Другог светског рата избегао је у Србију, где је радио као асистент-волонтер у Музеју кнеза Павла у Београду. Након рата био је запослен у Музеју града Београда, Министарству за науку и културу и Савезном заводу за заштиту споменика културе.
Дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду, на групи за историју уметности 1949. године. Боравио је на тромесечној специјализацији у Немачкој, а 1964/1965. постао је стипендиста Фондације „Александер фон Хумболт” и ту годину је махом провео радећи у Централном институту за историју уметности (Zentralinstitut für Kunstgeschichte) у Минхену.
Од 1952. до 1954. године је радио као асистент у Историјском институту САНУ. Докторирао је с дисертацијом Графика српских штампаних књига 15–17. века 1954. године, након чега је одмах изабран за асистента на Филозофском факултету у Београду. Као декан овог факултета радио је у периоду од 1971. до 1973. године.
За редовног члана САНУ изабран је 1981. Посебну делатност Медаковић је развио у Матици српској у Новом Саду, где је постао секретар Одељења за ликовне уметности одмах после његовог оснивања 1964. године. Био је и члан Европске академије наука и уметности са седиштем у Салцбургу, почасни члан Румунске академије наука и члан Аустријског друштва за проучавање 18. века. Председник Српске академије наука и уметности постао је 1999. године.
Дејан Медаковић је својим истраживањима обухватио широки распон тема од средњовековне уметности до модерног сликарства, али су тежиште његовог рада чинили српско барокно сликарство и српске културне прилике у 18. и 19. веку. Бавио се и немањићким периодом, опусима појединих сликара, историјатом и уметничким наслеђем манастира Српске православне цркве. Бавио се и књижевним стваралаштвом. Писао је поезију, прозу, путописе. За мемоаре „Ефемерис” (1–5) добио је многе престижне књижевне награде.
Преминуо је 1. јула 2008. године и сахрањен је у породичној гробници уз свог претка, војводу Милорада Медаковића, на Новом гробљу у Београду.
