После много сати вожње коначно улазимо у насељено место коме као да нема краја. Нема ни кровова, нити другог спрата кућа од огољених црепова и црвених недовршених цигала. Сиромаштво, шут на сваком кораку, разбацано ђубре и десетине намотаних каблова за струју вуку се по узаврелој и сивој боливијској земљи.

Деца скупљају лименке и праве нешто налик купама. Клинци на ободима улица покушавају да играју фудбал на врло малом простору. Стара танго лопта поцрнела од прашине јако одзвања како удара у зид. Добро је бар напумпана, што ме радује подсетивши ме на сопствено детињство. Преко пута затвореног игралишта мале Боливијанке безбрижно прескачу ластиж. Све унаоколо подсећа на један дивни школски одмор, док се споља осећа мирис барута. Тужан и забринут поглед људи у пролазу говори да смо им само још ми фалили. У оваквом амбијенту на уморним лицима читам да једва чекају да се што пре склонимо и нестанемо.

Пејзаж реалног живота осликава се као кроз монитор полуотвореног и прљавог прозора који све више личи на стари телевизор из педесетих година нађен на згаришту. Уз паклену врућину прашњавог пута који већ досадно наноси прашину и продире дубоко у распали аутобус. Старији људи праве грнчарију од исте боје цигала и зидова, жене плету пластику и сакупљају лименке по околним и блатњавим депонијама. Фатаморгана стварности не наговештава ни кап воде у близини.

Аутобус се мучи док успорава кроз све насељеније место и хлади једном новом сенком истрошене и изнемогле људе како пролази тик уз њих. Монтажне полице на којима стоји разно воће безимене улице са обе стране пута увелико су пуне људи. Тезге се нагомилавају и као да воде у “бескрај Јужне Америке”. Живот и пут глуме пијачни дан. Па ово је само предграђе великог града коме ходимо, мислим се у себи док изненада стаје аутобус. “Да ли је могуће да одседамо овде неколико ноћи?!?”- брундам у необријану браду онако крмељив, сув и лепљив у устима вучем кисели трулеж од дувана. Стотине миља проведених на точковима узимају свој данак без капи проливеног зноја. Све нас у аутобусу обузима дах очаја, што од умора, што од запрепашћења. У себи констатујем: “Немогуће, ово није град са слика, па ово није Ла Паз!”

Највеће дивље насеље на свету

После дужег Дантеовог интермеца и спознаје како би пакао можда могао да изгледа настављамо пут даље. Докле више крени-стани, зар нисмо већ стигли? Прелазимо једно велико и стрмо брдо и аутобус неочекивано скреће низбрдо у врло опасну лакат кривину. Једну па у другу, аутобус глуми слалом како се криви док скреће пуним својим обимом. Доле у непрегледној дубини затиче ме једна кратка реч од пар слова само. Шоооок!

Под нама у котлини испод облака пролама се лежећи киклоп на расклапање, сав у деловима од стакла, бетона и кућа од опеке које нестају у висини.  Мегалополис од три милиона људи заробљен у рупи и фавелама. Обасут брдима са свих страна каскадно уклесаним које подсећају на стрме трибине неког старог фудбалског стадиона! Потпуни флеш и хиперреализам скривеног чудовишта у раљама Анда! Устајем, адреналин ме силује, свлачи и цепа све са мене. Падам на људе док вадим апарат из ранца. Аутобус увелико изводи вратоломије како би победио и задњу препреку “последњег Боливијског цара”.

Гурамо се, сликамо, а призор величанствен и незабораван! Напокон схватам да стижем у Ла Паз, а сазнајем да сам управо прошао кроз највеће дивље насеље на свету ЕЛ АЛТО, од преко милион ипо људи. ла Паз, слика и прилика класичног града у Јужној Америци, пуног џепароша, ситних лопова, сецикеса и непремостивих класних друштвених разлика. Подељен на три брежуљка и три надморске висине протеже се овај “лудачки град” на највишој тачки од 4000 м. у подножју глечера Чхакалтаyа и највећег планининског врха Боливије Потоси…

Град који значи „мир”

Долазак у најављени хостел у касним послеподневним сатима је све само не један долазак у хостел. То је прави мали ушушкани “цитy хотел” у строгом центру града. Аутентична шпанска хацијенда у Колонијалном стилу, која мирише на свежу лаванду. Ентеријер у стилу минимализма кованог гвожђа жутих зидова, чисте постељине са прегршт јастука и великим зеленим балдахином, а зелена боја је боја давања. Пасао дал Прадо, тајна база и једино моје уточиште у Ла Пазу граду, који у преводу значи „мир”.

Дуга ноћна шетња кроз дотеране и врло осветљене улице са уређеним цветним лејама, лепим и уским тротоарима и клупама. Иако у касним ноћним сатима оставља врло јасан и елегантан утисак све до другог дела града, великог главног трга и цркве Сан Франсиско. Даље нагло почињу да се ређају непривлачне и недовршене грађевине где у први мах не успевате ни да се снађете у потпуно хаотичном саобраћају. Град потпуних контраста. Трг је пун младих и необичних људи. Боливијанке врло често или скоро увек носе народну ношњу. Дугачке и широке хаљине са карнерима и незаобилазне Цхолитас чувене цилиндре којима савршено балансирају док ходају или играју, а притом увек су насмејане и врло сензуалне.

Као што најавих, Ла Паз је највиша престоница на свету са висином која варира од 3,300.м до 4.050.м надморске висине. Град је смештен у долини реке Чокејапу, а окружен је са свих страна врлетима Анда и највишим врхом Потоси. Ваздух је врло разређен, тешко се дише и хода. Врло је неприкладан за нас страствене пушаче, странце и људе као ја. Ла Паз нема времена да одржи обуку правилног дисања. То се ради у ходу. Постоје многа лековита средства која помажу да се савлада висинска болест.

Чај од коке

Пре свега, ту је чај од коке (mate de coca), биљке коју врло добро сви знамо. Међутим овде је кока веома цењена и од вајкада локално становништво жваће њене листове и користи је у свим непрерађеним облицима. Конзумира се и чак и у медицинске сврхе и просто она је овде светиња. Странцима су листови сирове коке, као и чај доступни бесплатно у свим хотелима, ресторанима и на сваком могућем месту. Уколико ово не помогне, прибегава се мањим боцама са кисеоником, којих такође има у свим апотекама, али се купују и нису скупе. Боливијанци вуку своје корене и поносе се да припадају народу Кечуа, директним потомцима старих Инка, као и Ајмара народу. Становници Ла Паза и даље са радошћу памте легендарног Симона Боливара чије су снаге ослободиле прво Перу, где је добио титулу Либертадореса или ослободитеља. Пре доласка Шпанаца, Ла Паз је била насеобина племена Ајмара све док конквистадори нису открили злато у реци Чокејапу која протиче кроз град. Године 1548. чувени Алонсо де Мендоса је основао град назвавши га Нуестра Сенора де Ла Паз, да би касније добио назив Ла Паз де Аyацуцо, у част боливијске победе у бици код града Аyакуца у Перуу 1825. године након чега је Боливија добила независност од шпанске круне.

Вештичија пијаца

Како ме качи продужени викенд у Ла Пазу, а данас је субота, викенд је овде право славље и “велики пијачни дан”. Цела Боливија се “сјати на два трга”, што рече један мој Локо-френд и просто неописиво колики је број људи на улицама. Али уједно је и рај за лопове, сецикесе и џепароше. Да би се дошло до мог данашњег циља катедрале Сан Франсиско и чувене “Вештичије пијаце” треба да прођем кроз оба.

Цела моја група се већ увелико расула ко зна где. Морам сам да идем, јер немам другог избора. Волим изазове, а ово ће бити као ход по минском пољу када су у питању џепови, новчаник и све покретне ствари на мени! Док силазим у град углачаном макадамском улицом и улазим у масу, пролазим и освајам све стрме каскаде Ла Паза.

Већ сам припремљен, јер знам да сам друге боје коже, а самим тим и шетајућа мета. То ме додатно узбуђује и ложи, уједно мало и брине, а док слушам неки добар лагани хаус трипујем на Ла Паз и препуштам му се у потпуности. Обилазим главни трг и купујем сецкани хлеб у кеси. Прво ћу да нахраним голубове у парку Пасао дел Прада којих има у изобиљу. Потпуно сам преплављен њима што изазива одушевљење локалног становништва. Сликам се са децом, гомилом деце и доживљам овације топлих и срдачних људи, али мало и проверавам своје џепове.

Идем даље, силазим у масу и осећам људе како минглују око мене, увијају се и нежно ме додирују. Буквално сваких пет минута и мање проверам зипове на својој сивој летњој, дугачкој пелерини и шкљоцам све што ми је на путу. Срећем део екипе на доњем тргу “Плаза Сан Франсиско”, где сазнајем да је људима из моје групе већ нестао најновији Самсунг телефон, новац и фото апарат. Обилазим катедралу Сан Франсиско, узимам симпатичног Локо-френда да ми скрати време и увећа знање. Ваљда ћу и ја њега изџепарити за по који фолдер више у глави о овом чудноватом и брдовитом месту. Стижем напокон на моје одредиште, за сада нисам лакши ни за пезос. Треба се и вратити, а тада ће вероватно бити ноћ. Ок, идемо даље!

Фетуси ламе

Чувена Вештичја пијаца или ђавоља како је овде од милоште зову обилује радњама са необичним артиклима, као што су бајалице, амајлије за срећу, љубав, плодност и здравље. Амајлије против урока, чаробни напици, лековите биљке, кристали које користе шамански свештеници. Свега овде има. Наравно незаобилазни чај од коке у кесицама, перје сове, и разне друге дрангулије, тако да вам се на трен учини да залутали у неки кадар филма о Харију Потеру. Виђам и старије Боливијанке са цилиндрима на глави налик на праве вештице како проричу судбину гледајући у лишће коке и није ми баш пријатно да их гледам право у очи. На све стране су окачени осушени фетуси лама који се приносе мајци земљи – Pachamami, централној фигури у боливијској митологији.

Обичај је да се фетус ламе узида у темељ нове куће, јер ће на тај начин донети срећу и терати зло. Ово је јединствена пијаца на свету овога типа и постоје сличне само у Африци. Остављам чари враџбина за евентуално неку другу прилику. Купујем магнете и још неке ситнице. Нисам гледао у судбину, јер она не воли да се много завирује у њу. Како се полако враћам назад пролазим чувену алеју мурала и графита где увиђам колико овај народ полаже на “Street-art” и културу уопште. Какви само мурали овде постоје, застаје ми дах и колико се јасно бележе тетоваже и откуцаји срца живота једног оваквог града. Сликам се на једном од њих, на огромном лептиру раширених крила.

Враћам се тренутној кући и свом “Фенси хостелу“. Тихо и полако у дубини душе тиња ми једна ствар. Долазим назад срећом неопљачкан и неизџепарен, али и помало сетан. Можда бих мењао врло радо сву ту сету за који пезос! Гледам колико су људи овде материјално сиромашни, а колико има духовног богатства на сваком мом кораку у ла Пазу.

Колико су Боливијанци скромни и задовољни људи. Колико сам само осмеха и позитивне енергије попио данас од неких обичних, тужних и скроз далеких људи и мало патим уз пут што ми нисмо такви. Мало тугујем и жалим колико би нама било боље да смо бар део као они. Појма ми немамо и никада нећемо знати шта је право сиромаштво. Питам се, да ја њима можда нисам нешто украо ненамерно? Мало им се и дивим како налазе снаге за срећу и где је само црпе. Можда ни ја у све то не бих проникао да којим случајем нисам био овде. Вероватно никада не бих ни био свестан шта значи исконска срећа да се тих дана нисам сасвим намерно шетао улицама Ла Паза.