Србија у срцу, Едгар Алан По на мајици

Иако има пуних 88 година, сликару и писцу Богдану Мишчевићу, пристиглом овог врелог лета у Србију из Балтимора у Америци где живи 54 године, београдска жега није нимало сметала.

На плус 35 степени нашли смо се у ресторану београдског хотела „Славија”. Носио је мајицу с ликом Едгара Алана Поа, поприлично мрачног америчког писца, али који је на много начина обележио Богданов живот.

Заврнуо је ногавицу на панталонама да нам покаже како се По смеје и с његових чарапа!

„Ух, шта ме снађе”, помислила сам на трен, али када је времешни сликар започео исповест некога ко тако интензивно живи за сликарство, уметност, своју родну земљу – започела је неописива рапсодија.

Летње изложбе у Београду, Ваљеву

Причао је Богдан како је бити сликар у Америци, земљи која га је прихватила и коју је и он прихватио, али не и пригрлио пуним срцем. Признаје да у Балтимору три, четири пута сваки дан „Политику” чита на компјутеру и да је врло обавештен о свему што се у Србији догађа.

Имао је 15 самосталних и преко 20 колективних изложби, између осталих у Јаро галерији на Медисон авенији, као и у њујоршком Артекспоу, наравно и у Српском културном центру у том граду.

У Београду је прошлог месеца био после паузе од три и по године године јер је због пандемије короне, али и болести супруге, „прескочио” свој редовни годишњи долазак.

Сада су повод доласка биле изложбе његових дела у Београду, у Кнез Михаиловој улици, Ваљеву, Новом Саду. Али, није само излагао и продавао слике, већ је на задушнице кренуо да запали свећу и мајци и оцу, прецима у кордунашком селу Гређани.

На његовим платнима владају фантастични реализам и портрет. Хиљаде детаља, али и вешто укомпоновани ликови Тесле, Вука Караџића, Андрића, чак и младог краља Петра... На сликама сигнатура (потпис уметника у дну) написана најчешће ћирилицом.

На нашу примедбу да он заправо „у глави” никад није напустио Србију и да је практично српски сликар „на раду” у САД, одговорио је потврдно без много колебања.

– Нисам могао да сликам америчке мотиве. Више пута су ме питали зашто је тако, а моје објашњење је било да сликам оно што осећам – каже наш саговорник.

И, заиста, многи детаљи на његовим делима „вуку” на наш етнос. Најзанимљивије на чему ради у последње време је тотем. Српски!

–То је историја српског народа у три метра. Први тотем сам продао мом пријатељу, колекционару, америчком Јеврејину, Нушију (Анушу) Кошкишу. Када сам га питао зашто то купује када је то намењено Србима, одговорио ми је да он купује уметност. Мишчевићеве слике данас углавном купују колекционари. Међу њима доминирају утицајни људи из наше дијаспоре. На подужем списку оних код којих су Богданове слике, датом у каталогу који прати недавну изложбу, налазе се и имена Милана Панића, некадашњег премијера Србије, па Обрада и Ребеке Кесић, фамилија Брито, Рајић, Дабић... Има и Београђана, рецимо др Мирослава Ђорђевића, па породице Пилиповић, Боројевић...

– Моја два највећа купца су Вељко Сикирица и Срђан и Душица Бабовић – открива он...

Током дугог живота у САД много пута је био у прилици да помогне избегле из своје бивше државе, а када су стали на ноге, изградили каријере, многи од њих почели су да купују његове слике и књиге.

Мишчевићеви почеци у свету уметности нису били лаки, али он се на њима не задржава много. Издваја као једно од најзанимљивијих доба време проведено на Монмартру где је, попут бројне друге уметничке сабраће, цртао портрете. Ту је сликао од 1963. до 1969.

– Знали су ме као Распућина – каже.

И баш ту је 1968. упознао своју супругу Лесли, предузимљиву Американку. Кад је лепу црнку с плавим очима упитао шта у Балтимору ради његов велики пријатељ Едгар Алан По, она му је одговорила да чека њега да га обиђе тамо.

И, памти дан када је дошао у Америку – 30. новембар 1969. године

Не због Поа, већ, наравно, због Лесли. Имају две ћерке, Менди и Мелису за које Богдан каже да су велике Српкиње.

Остало је историја.

Из ње само још помиње своје рођење – 5. јануара 1936. у селу Гређани на Кордуну дошао је родитељима, уочи Божића, као бадњак. Том датуму и празнику дугује и своје име. Има занимљиву теорију о својој виталности. Верује да осим свог живота, „живи” и живот оца ког су усташе заклале у глинској цркви.

– Сви моји су страдали тамо – каже кратко.

Диван је живот сликара

Враћамо се уметности и сликарству од ког живи. Да ли је то тежак хлеб? Да ли се мучи с инспирацијом?

– Ма не, најлепши је то живот. О каквом мучењу причате? Јесте, било је година оскудице. У Паризу сам и гладовао и имао најлепше тренутке. Данас добијем неку идеју, али она треба да се искристалише. Када почнем да радим, само даље откривам идеје које ме изненађују. У мојим сликама видите и лепо и ружно. Фантастика је моја реалност. Зато младим сликарима поручује да раде и следе оно што осећају. Живот сликара је диван. Мој је био божанствен – закључује Богдан.