Оно што нису успели усташе и Немци током Другог светског рата, изгледа да је урадио Дејтон. Мировни споразум који је окончао сукоб у Босни и Херцеговини 1995. године, запечатио је судбину Дрвара.

Након потписивања Дејтонског споразума Дрвар је завршио у саставу Федерације Босне и Херцеговине. Један мањи део општине остао је у Републици Српској, где је основана општина Источни Дрвар.

Северозападни део предратне општине Дрвар припојен је Бихаћу где су већина Бошњаци. Сам Дрвар завршио је у Кантону 10, односно Херцегбосанској жупанији. Једноставније речено, код Хрвата из Ливна. Колико је то накарадно можда најбоље сведочи чињеница да у Ливну данас одлучују ко и како може да сече српску шуму.  

Дрвар је тако распарчан и завршио у три општине и два федерална ентитета.

Нема посла, нема ко да ради

Пре рата је у Дрвару живело  више од 17.000 становника. Чак 97 одсто њих изјашњавали су се као Срби. Данас тамо, како се може чути, не живи више од 3.000 душа. Тај број се и даље смањује. Нема посла, а нема ни радне снаге. Млади одлазе у Бањалуку и Београд. Нових радних места нема а оно што је остало, једва опстаје. Јер, нема ко да ради.

Предратна индустрија прераде дрвета је пропала. Хрвати који су након 1995. године управљали Дрваром однели су све машине из бившег „Шипада”.  Шта нису однели отерали су у стечај и продали за мале паре.

Као нада за опстанак Дрвара преостаје туризам. Кажу да тамошњи ваздух лечи. Вода и храна су здрави, еколошки. Нема индустрије па нема ни загађивача. Нема ни буке. Са околних планина повремено стигне звук моторне тестере, који подсети да у Дрвару још има живих душа. Спортски центар изграђен уочи рата, зјапи празан. Величанствено здање бивше робне куће као да ће да се уруши само од себе. Иза ње је низ нових зграда – за младе брачне парове. У покушају да се заустави исељавање.

Недалеко до Дрвара наводно се налази пећина од које је већа само Постојнска јама. Али, тамо нема осветљења. Нико се није сетио да путем бивше шумарске, индустријске железнице направи бициклистичке стазе. Нема ни бицикала за изнајмљивање.

Титова пећина 

Једино што је преостало јесте Титова пећина. Ту је део партизанског тенка са којег је партизанка Милка Боснић скинула ћебе којим су немачки падобранци заклонили поглед возачу. Брвнара у пећини где је боравио Тито је обновљена, али до ње се веома тешко стиже. Не постоје степенице због чега до колибе могу само млади и витални. И то уз  велику вероватноћу да се повреде ходајући по крашким стенама.

Ту је и музеј са скромном поставком. На једној згради пише да је у њој основана ОЗНА.  И то је то.

Ако случајно пожелите да преспавате у Дрвару, не полажите велике наде. На интернету постоје само два смештаја. Ипак, један није доступан а други има заједничко купатило. Хотел у центру ради, али власник не схвата потенцијале које пружа интернет. Нема га на Букингу. Туристи због тога пролазе не знајући да увек има слободних соба. Нема ко да постави оглас на интернет, али то није највећи проблем. Не ради еспресо апарат, а најближи мајстор је удаљен 100 километара.