Ono što nisu uspeli ustaše i Nemci tokom Drugog svetskog rata, izgleda da je uradio Dejton. Mirovni sporazum koji je okončao sukob u Bosni i Hercegovini 1995. godine, zapečatio je sudbinu Drvara.

Nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma Drvar je završio u sastavu Federacije Bosne i Hercegovine. Jedan manji deo opštine ostao je u Republici Srpskoj, gde je osnovana opština Istočni Drvar.

Severozapadni deo predratne opštine Drvar pripojen je Bihaću gde su većina Bošnjaci. Sam Drvar završio je u Kantonu 10, odnosno Hercegbosanskoj županiji. Jednostavnije rečeno, kod Hrvata iz Livna. Koliko je to nakaradno možda najbolje svedoči činjenica da u Livnu danas odlučuju ko i kako može da seče srpsku šumu.  

Drvar je tako rasparčan i završio u tri opštine i dva federalna entiteta.

Nema posla, nema ko da radi

Pre rata je u Drvaru živelo  više od 17.000 stanovnika. Čak 97 odsto njih izjašnjavali su se kao Srbi. Danas tamo, kako se može čuti, ne živi više od 3.000 duša. Taj broj se i dalje smanjuje. Nema posla, a nema ni radne snage. Mladi odlaze u Banjaluku i Beograd. Novih radnih mesta nema a ono što je ostalo, jedva opstaje. Jer, nema ko da radi.

Predratna industrija prerade drveta je propala. Hrvati koji su nakon 1995. godine upravljali Drvarom odneli su sve mašine iz bivšeg „Šipada”.  Šta nisu odneli oterali su u stečaj i prodali za male pare.

Kao nada za opstanak Drvara preostaje turizam. Kažu da tamošnji vazduh leči. Voda i hrana su zdravi, ekološki. Nema industrije pa nema ni zagađivača. Nema ni buke. Sa okolnih planina povremeno stigne zvuk motorne testere, koji podseti da u Drvaru još ima živih duša. Sportski centar izgrađen uoči rata, zjapi prazan. Veličanstveno zdanje bivše robne kuće kao da će da se uruši samo od sebe. Iza nje je niz novih zgrada – za mlade bračne parove. U pokušaju da se zaustavi iseljavanje.

Nedaleko do Drvara navodno se nalazi pećina od koje je veća samo Postojnska jama. Ali, tamo nema osvetljenja. Niko se nije setio da putem bivše šumarske, industrijske železnice napravi biciklističke staze. Nema ni bicikala za iznajmljivanje.

Titova pećina 

Jedino što je preostalo jeste Titova pećina. Tu je deo partizanskog tenka sa kojeg je partizanka Milka Bosnić skinula ćebe kojim su nemački padobranci zaklonili pogled vozaču. Brvnara u pećini gde je boravio Tito je obnovljena, ali do nje se veoma teško stiže. Ne postoje stepenice zbog čega do kolibe mogu samo mladi i vitalni. I to uz  veliku verovatnoću da se povrede hodajući po kraškim stenama.

Tu je i muzej sa skromnom postavkom. Na jednoj zgradi piše da je u njoj osnovana OZNA.  I to je to.

Ako slučajno poželite da prespavate u Drvaru, ne polažite velike nade. Na internetu postoje samo dva smeštaja. Ipak, jedan nije dostupan a drugi ima zajedničko kupatilo. Hotel u centru radi, ali vlasnik ne shvata potencijale koje pruža internet. Nema ga na Bukingu. Turisti zbog toga prolaze ne znajući da uvek ima slobodnih soba. Nema ko da postavi oglas na internet, ali to nije najveći problem. Ne radi espreso aparat, a najbliži majstor je udaljen 100 kilometara.