Златибор, тајна летње планине

Легенда каже да су за назив Златибор увелико заслужни бели борови са жутом четином. Неки стари људи тврде да је бакарни сјај злата некада прекривао неравне таласасте падине и да су временом бодљикаве вретенасте гране једноставно промениле боју. Можда су само мало слабије засјале на сунцу? Ко ће га знати?! Данас од тих борова остао је само један примерак у селу Негбина(Нова Варош), коме је дато научно име ПИНУС СИЛВЕСТРИС ВАРИЕГАТА ЗЛАТИБОРИКА...

Постоји једно неписано правило зачето још у раном детињству. Испоставиће се да је постало и део традиције мојих животних ветрова. Још као малом и касније како сам одрастао као и данас у „зрелим годинама” планина Златибор за мене је представљала метафору живота. Увек ми је предводила промене најављујући неки нови почетак. Наговештавала је прелазак из једне у другу фазу. Одувек је означавала последњу станицу моје прошлости и почетну неке нове будућности у коју ме је пребрза река живота немилосрдно уливала. Златибор је мој спонтани точак судбине на којем вребам будућност вешто скривен иза неке тује или тисе. Док миришем багремов мед (не)спремно је чекам из прикрајка не би ли је напао пре него ли она удари на мене. Овде преседам у међу станицама живота и доле на језеру хватам одбегли воз за даље. Некада дођем на кратко само да натанкујем сопствено душевно гориво плаћајући дуг прошлости. Углавном на њему сводим рачуне са собом. Можда одговор лежи баш на Златиборском небу јер изнад ове планине круже чувене руже ветрова где се спаја свето тројство ваздуха. Када се ускомешају континентална, планинска и медитеранска клима рађа се мој невидљиви савезник који заиста никога не оставља болесним. Ово је свето место, најлепши пропланак где се производи неописиво свеж ваздух који лечи ама баш све посебно асматичаре, а каткада чак зацељује и љубавне ране. Једном ми је један стари чобанин рекао да Златиборски ваздух једини уме да преточи тугу у срећу. Ово место је моја животна терапија, „парче земље на обронку” које се мора посетити на свеке две године, минимум. Заиста је мој природни антибиотик у облику великог зеленог стечка без иједне испуштене пахуље. Идеална летња резиденција за одбегле љубавне ронине и просјаке заосталог времена. Себично од других чувана брвнара здравља, моја света планина Златибор. Између осталог од милоште је и зовем „летња планина” јер на њој никада нисам био зими. На њој никада до сада нисам видео снег. Златибор и даље памти моје ране доласке и паузе између два мора, јахање коња, љубавне промашаје, прву ескурзију и стари хотел Палисад. Златибор још увек чува и не одаје тајне других, даљих путовања и разна животна превирања. Још увек је одскочна даска за први и последњи Икаров лет. Да л’ овога пута право у мету или? Видећемо?!? Нек’ иде живот, само да буде снажно, искрено и убитчно! Лажни снови су се увек овде вечно закопавали на доживотно издржавање, а планови нови успешно рађали. Мој вечити рат са собом би врло често на Златибор долазио на преговоре. Увек сам на Златибору потписивао примирје са самим собом. Цео мој живот је увек у стопу пратио предајући ми у аманет живу банку зимзелене лепоте у којој сам заувек орочио сва своја чула. Ово чудесно место је узаврели струјни каросел који никада не стаје. Да вас не лажем овде се и ја претварам у ваздух. Из свог комплетног воденог астролошког агрегатног стања претварам се у ваздушно. Без обзира што се све више и више непотребно гради и шири ову благодед од само 1200. метара надморске висине је немогуће уништити, укротити и освојити. Оно што је импозантно на Златибору је врева људи из целе Србије, поготово прегршт раздрагане деце свих узраста која се радују сваком његовом удисају. Степеник за небо свих могућих генерација са којима се укрштају и сусрећу. Вечити је инкубатор и непресушива фабрика здравих поколења. То је мој најачи утисак! Увек када стигнем и када се попнем на њу све врви од дечије игре, смеха и задовољства. Златибор је права породична планина. Једноставно одише будућношћу нових будућности ма колико год причали да је пропало српско село. Златибор као да неда, као да не жели никада да се преда новим трендовима без обзира што се бесомучно шири у недоглед. Шта рећи о планини о којој се све већ зна. Тешко је написати нешто ново о мом животном сапутнику осим да је на њему немогуће бити тужан.

Овога пута нећу вас водити на његов највиши врх Торник, нити на чувени споменик, као ни на прелепо вештачко језеро, где ћете се сигурно мирније осећати него негде у Швајцарској. Повешцу вас и показати ћу вам тајне моје летње планине у пречнику мањем од осамдесет километара. Кренимо неким спонтаним, лудим возним редом, који је тако на рандом поставио, а ко би други но сам Златибор.

Започнимо вожњу и ову кратку туру Сирогојном и Старим селом, музејем под отвореним небом, у којем ћете видети не само надалеко познате рукотворине, већ и како се некада сушило воће, варило млеко, како се прави чувени кајмак и још познатији сир. Стопића пећина, место где се према легенди и даље крије благо Немањића, свакоме ће одузети дах својим „кадама” које су настале таложењем кречњака. О Мокрој Гори и Шарганској осмици се много писало, а емитоване су и бројне телевизијске репортаже. Овај део Златибора једноставно не може се „прескочити.„ Како због Емира Кустурице, тако и због његовог Дрвенграда на Мећавнику, одредишта које на Златибору морате посетити. Али зато, не смемо заобићи да макар не поменемо водопад у селу Гостиље, који својом снагом и висином од 20 метара плени свакога ко се отиснуо из самог центра Златибора. Има на Златибору и историје. Нажалост, о оној новијој не водимо довољно рачуна, па је ту готово потпуно пропала кућа Димитрија Туцовића. С друге стране, на северу Златибора налази се село Кремна које је познато по породици Тарабића. Ако верујете у њихова пророчанства, можете прошетати до њега и пробати да нешто приупитате саму будућност. Добра храна је такође један од заштитних знакова ове планине, као и целе регије. Уз већ поменути сир и кајмак из Сирогојна, у родном селу Љубивоја Ршумовића, Љубишу, морате обавезно пробати пастрмку. На Мачкату, наравно не смете прескочити јагњетину! Туристички комплекс Јокино Врело је удаљен само десетак минута колима од центра Златибора. Осим мог надимка у презимену, поред базена у природи и сунчалишта госте очекује и ресторан националне кухиње као и могућност спортског риболова. Налази се на само 2 км од магистралног пута Ужице – Златибор ка Мокрој Гори. Око језерцета које пуни мала планинска река, налазе се стазе и клупице, ресторан, бунгалови и нарочито направљена места за пецароше. Свакако представљају прави избор за одмор у кругу породице и пријатеља или пријатан пословни ручак. Ако придодамо југ Златибора, оближњи и јединствени кањон реке Увац познат по укљештеним меандрима које је река усекла у кречњачку стену онда поносно стављамо „ трешњу на ову прелепу торту.„ Јер када споменемо и планину Тару онда добијамо комплетну слику овог заиста нестварног подручја Западне Србије.

Док амо обилазили сва ова нестварна места у непосредном окружењу Златибора и његове нетакнуте природе у близини преплићу ми се два врло јака утиска. Први је потврда колико је ова земља богата природним богатствима као и сам Златибор и цела Западна Србија. Мало је отужно је да нема много, готово уопште страних туриста којих би било у изобиљу, само да се адекватно приступило правој промоцији оваквог једног нестварног природом обогаћеног региона. Зар је могуће да се нико није озбиљно посветио овој агенди и да не постоји способан тим стручњака из области туризма да толики страни свет још увек не зна колико је Србија лепа и моћна? Други утисак пробада ме као мачем и док све више осећам у стомаку муку, што од спознаје, а и ових кривина на путу јер хитам ка још једном лепотану који се налази у непосредној близини, граду нобеловцу, Вишеграду. Кажу неки мудри људи да сваки човек на свету има своју планину. Да, тако је. Дефинитивно су у праву. Имам је и ја, наравно, цео свој живот. Она се зове Златибор.